(ФОТО) ДНЕВНИК У ПЛАВНИ: СЕЛО НА КРАЈ БАЧКЕ С једне стране Дунав, а с друге чак 70 нежења

Али ништа од тога. Међутим, како смо се једног тренутка - наша екипа и наши домаћини - упутили ка Дунаву, избегавајући кратере од рупа као у Тетрису, постало нам је јасно да се и Дунав упутио ка нама. Додуше, још раније, али и даље је ту. Нема намеру да се врати у своје препуњено корито.

Плавна је 250. село на списку обиђених до дана данашњег у оквиру бројних „Дневникових” серијала. И потрудила се да нас угости како доликује, нудећи велик’ мираз да се опет вратимо. И останемо. Али...

За Плавну су (неколико пута) нагласили да је „Војводина у малом”, али су својом причом указивали на то да су заправо цео свет у малом. Ипак, свакако да је - баш таква какву је затекосмо тог дана - најпре огледало Војводине. Јер, пратећи сурове трендове окрутног 21. века, бори се из дана у дан да опстане, како би најзад могла рећи: „Бар сам дала све од себе...” Плавна, међутим, има и добру душу, шашав разум и реалне потребе. Дане проводи носталгична и пуста, захвална што је макар убеђују да има шансе да се изнова пробуди.

- Трудимо се ми стално да нешто урадимо за наше село, али тренутно су нам најнеопходнији лекар и нека фирмица која би запошљавала 20-30 људи - вели председник Савета МЗ Плавна Бранко Недимовић, „фалећи”, зато, „поштарицу” која ради као сингерица, па је Пошта отворена сваког дана и више нема гужви.

И праснуше сви у смех - и Недимовић, и секретар МЗ Слободан Зељковић који је на тој позицији већ 43 године, и комунални радник  Чедо Жижак, и пољопривредник Стево Милошевић - цела гарда која је сложно углас и потврдила да имају много нежења у селу, чак 70. Што чини нешто више од десет одсто укупног становништва које ноћива у Плавни.

- Ми смо лепо село, имамо све за један нормалан живот, али џабе кад нема живота - додаје Зељковић, присећајући се дана кад је Месна заједница била институција коју су сви поштивали, па чак и Општински суд. - Ономад, кад неко некога тужи, у Месној заједници је постојало мировно веће сачињено од три мештана, а они су решавали судске спорове и то врло успешно! Додуше, тада се се и у свим финансијским плановима подразумевало да се јавна расвета и путна инфраструктура редовно одржавају.

Ловачка кућа и даље чека на васкрсење

У атару села Плавна, на површини од око 3.000 хектара, налазе се шума Церик (у којој су тврди лишћари) и Плаванске шуме (где су меки лишћари), а којима газдује Шумска управа „Плавна” ЈП „Војводинашуме”. Пребогат јеленском и свињском дивљачи, овај део подунавског ловишта одвајкада је важило за једно од најбољих. Идеалан за развијање ловног туризма, каквог се с прошлог века сећају поједини сведоци, чека на васкрсење које увек нађе неко оправдање за одлагање.

- Постојала је ловачка кућа у оквиру нашег предузећа, то је био озбиљан хотел који је пре пет година кренуо да се реновира, али се онда на један тендер нико није јавио, други је пропао, па су се десиле олује које су нам направиле штету на око 200 хектара те је новац преусмерен на то - набраја шеф ШУ „Плавна” дипл. инж. шумарства Жељко Маринковић. - Сад има речи да ће се поново ући у ту причу, али објекат је велики и све оронулији, а грађевински радови су сад бар трипут скупљи.

И док се локалци удруженим снагама надају да ће се нешто коначно померити с мртве, запуштене тачке по питању хотела, шумари, истина, имају и других проблема.

- Ми имамо богато ловиште, али нам дивљач, нарочито јеленска, прави велику штету, па правимо силне ограде, чак и око појединачних стабала. Али кад јелен науми да нешто уништи, то ће и урадити - вели Маринковић, додајући да шумари увек имају пуне руке посла, што садње, што одгајања шуме, али и сече, извлачења, те припремање терена, па све опет Јово наново.

Не чусмо их да се много данас жале око сијалица на бандерама, а што се тиче путева, па, сами смо се уверили да нису баш најбољи, па ни најбезбеднији. Чак и на главном шору ако нека промакне вашем оку, точку аута сигурно неће; док у оним улицама „мало са стране”, ствар је још озбиљнија. Примера ради, асфалт који води до насипа уз Дунав, дугачак четири километра, одузме вам бар десетак минута изузетно пажљиве вожње која вам, упркос вештини савладавања кратера, не гарантује сигурност. Али зато, кад се доклацкате до те долме... Наједном вас облије милина. Пуна плућа и мирно срце. Јер управо тај пејзаж, шумска фаланга неустрашивих топола, међ’ којима чучи ловачка кућа и чека својих нових, дуго обећаваних пет минута, скупа чине окрњени драгуљ који временом не добија на цени, али бива све скупљи.

 А кад се већ дотичемо скупоће - живот у Плавни је прилично пријемчив; усељиве куће са све намештајем (па и аутом, ако наиђете на срдачног продавца) коштају до 20.000 евра; до Бача иде чак трипут дневно бесплатан бус, па ако термини одговарају (рано зајутра, око поднева и три сата касније), онда сте на коњу. У супротном се нађете у таксију који за десетак минута вожње у једном правцу, чекање на жељеној локацији, а затим и повратак на почетно одредиште, наплати безмало хиљаду динара.

- Али, наспрам околних села, ми смо и даље Америка - тврди пољопривредник Стево Милошевић, који са рођеним братом Браниславом, ратари на око стотину хектара, што своје, што закупљене, што државне земље које добија апропо 500 грла уматичених Ил де Франс оваца. - Међутим, кад је реч о пољопривреди, ту баш никако нисмо задовољни. Ми смо сад у годинама кад нема много филозофирања, али у свему је битна организација.

Ни чувар Муња, несвакидашњи мешанац пулина и шарпланинца који стражари пред тором браће Милошевић, не филозофира превише, већ везан за своје место/село, верно чува и цени што му је у животу дато. И весео је. А то је често сасвим довољно!

Текст и фото: Леа Радловачки

У пољопривреди или успеш или пропаднеш

Општа земљорадничка задруга „Низине” Плавна налази се у самом центру села и окупља мање пољопривреднике који обрађују до 30 јутара земље.

Сама Задруга пак има 260 хектара земљиштва у својини, а још толико узима у закуп, али кад се све сабере и одузме, и помножи са сушном 2024. годином, онда је род десеткован, а крајњи резултат забрињавајућ.

- Кад се све узме у обзир, ту смо око нуле - каже директор ОЗЗ „Низине” Јаника Месарош, тврдећи да упркос озбиљном и одговорном раду, борба је неминовна. - Некако опстајемо у овим тешким

временима. Једноставно речено, суша нас је убила. Од почетка године пало је непуних 300 литара, што је трећина од онога што нам је минимално потребно. Тамо где смо наводњавали, што је на око 60 хектара, донело је неке резултате, али преостала већина је била слаба. Пољопривреда је као и сваки посао, или ћеш успети или ћеш пропасти. Не можеш ни очекивати да држава реши све проблеме, али би могла да убрза исплаћивање субвенција...

Стога, даљи план Задруге је да користи залихе из претходних година, а да убудуће сеје више оних култура које се раније скидају.