REZON: Zahtev da se raspravlja o smeni Vučevića direktna pomoć SNS-u da dodatno ojača

Stran­ci i taj­ku­ni ču­pa­ju ko­su. Sva­ki di­nar ulo­žen u srp­sku opo­zi­ci­ju je pro­ćer­dan. Oni su pro­ma­še­na in­ve­sti­ci­ja. Zah­te­vi da se odr­že sed­ni­ce skup­šti­na Sr­bi­je i No­vog Sa­da i ras­pra­vlja o sme­na­ma Vu­če­vi­ća i Đu­ri­ća pred­sta­vlja­ju di­rekt­nu po­moć SNS-u da još vi­še oja­ča. Raz­lo­ga za ta­kav za­klju­čak je mno­go.

Ha­lu­ci­na­ci­ja da će SNS sme­ni­ti Mi­lo­ša Vu­če­vi­ća s me­sta pred­sed­ni­ka Vla­de Sr­bi­je, pred­sta­vlja naj­be­smi­sle­ni­ju ide­ju u isto­ri­ji srp­ske po­li­ti­ke. Tre­ba bi­ti iz­u­ze­tan di­le­tant da se osmi­sli i pre­du­zme ta­kav po­du­hvat. Be­smi­sli­ca tog ka­pa­ci­te­ta ne mo­že na um pa­sti ni­ko­me ko je pro­či­tao dve knji­ge i po­gle­dao ma­kar dva fil­ma s po­li­tič­kom te­ma­ti­kom.

Ni­jed­na stran­ka ne sme­nju­je svog li­de­ra na tuđ zah­tev. To se ne ra­di čak ni kad je po­gre­šio, a Vu­če­vić ni­je po­gre­šio ni u če­mu. To je pr­vo pra­vi­lo po­li­ti­ke. Iz jed­nog, jed­no­stav­nog raz­lo­ga. Pred­sed­nik stran­ke je, po pro­ce­ni član­stva, oso­ba ko­ja uži­va ogro­man kre­di­bi­li­tet i po­vre­nje. Pred­sed­nik je stub po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je. Do iz­bo­ra Vu­če­vi­ća, to je bio Vu­čić, či­ji rej­ting je, čak i pre­ma is­tra­ži­va­nji­ma opo­zi­ci­ji na­klo­nje­nih agen­ci­ja, iz­u­zet­no vi­sok i sta­bi­lan, i kre­će se oko 60 od­sto. Vu­če­vić je, jed­no­gla­sno, iza­bran za pred­sed­ni­ka stran­ke na Vu­či­ćev pred­log. I na Vu­či­ćev pred­log je iza­bran za pred­sed­ni­ka Vla­de. Njih dvo­ji­ca či­ne stub po­li­ti­ke SNS-a. Dru­go, SNS je, šta god opo­zi­ci­ja o to­me mi­sli­la, naj­ja­ča i naj­or­ga­ni­zo­va­ni­ja stran­ka u ovom de­lu Evro­pe. Po­sle slič­nih op­tu­žbi i pro­te­sta, u de­cem­bru pro­šle go­di­ne su od­ne­li ube­dlji­vu po­be­du nad opo­zi­ci­jom. 

Ko god mi­sli da pred­sed­nik naj­ja­če stran­ke pod­no­si ostav­ku za­to što to od nje­ga tra­ži tri pu­ta sla­bi­ji pro­tiv­nik, u sva­đi je s ra­zu­mom. I to ne­ma ve­ze s ma­te­ma­ti­kom. To ima ve­ze sa ele­men­tar­nom po­li­tič­kom lo­gi­kom. Stran­ka kao SNS, ko­ja uvek že­li da po­be­đu­je ni­kad ne od­u­sta­je od svo­je stra­te­gi­je. Tak­ti­ka mo­že bi­ti stvar tre­nut­ka. Stvar in­tu­i­tiv­ne od­lu­ke. Stra­te­gi­ja je skup pra­vi­la, ko­ja, do­kle god se pri­me­nju­ju, uvek do­vo­de do iz­ra­ču­na­tog is­ho­da. 

Do odr­ža­va­nja sed­ni­ce, opo­zi­ci­ja će svo­ju uobra­zi­lju hra­ni­ti spi­no­vi­ma da će Vu­čić, da bi sa­ču­vao se­be, pu­sti­ti Vu­če­vi­ća niz vo­du. To je još ve­ća be­smi­sli­ca, od one pr­ve. Sa­mo po­li­ti­čar ko­ji ne­ma stra­te­gi­ju i ne­ma plan pod­le­že zbu­nju­ju­ćim sum­nja­ma. Uspe­šan li­der, a Vu­čić to je­ste, zna da pod­le­ga­nje at­mos­fe­ri tre­nut­ka, vo­di do de­struk­tiv­nih po­sle­di­ca. Vu­čić je do­ka­zao da je iz­u­ze­tan stra­teg, ko­ji ne pa­da u va­tru i ne pod­le­že pri­ti­sci­ma. On po­li­ti­ku tu­ma­či kao skup urav­no­te­že­nih i kon­tro­li­sa­nih od­lu­ka ko­je se do­no­se na osno­vu objek­ti­ve ana­li­ze i ja­snog pla­na i stra­te­gi­je. Vu­čić zna da Vu­če­vi­će­va od­go­vor­nost ne po­sto­ji, i o to­me uop­šte ne raz­mi­šlja. 

Sva­ka am­bi­ci­ja mo­ra bi­ti re­al­no ostva­ri­va, a opo­zi­ci­o­na ne­ma ni­ka­kvo upo­ri­šte, osim žud­nje da zlo­u­po­tre­bu ne­sre­će pre­tvo­ri u svoj ma­ni­fest. Po­gre­šna te­žnja vo­di u pro­past. U po­li­ti­ci nad­moć ne pri­pa­da im­pul­siv­nim avan­tu­ri­sti­ma. Hi­ste­rič­ne, uz­gred­ne ak­ci­je, za­sno­va­ne na zlo­u­po­tre­bi tu­đe pat­nje ne do­no­se strat­še­ku ko­rist. Ko ta­ko po­stu­pa hr­li u po­raz. Sme­na Mi­lo­ša Vu­če­vi­ća je ne­re­a­lan, i sa­mim tim be­smi­slen zah­tev. U toj bi­ci po­sto­ja­će sa­mo je­dan po­bed­nik. Vlast. Opo­zi­ci­ja će bi­ti to­tal­ni gu­bit­nik. Zbir­no i po­je­di­nač­no. 

Ko­je su im re­al­ne sna­ge? Bez še­sto­ro sa­mo­stal­nih, opo­zi­ci­ja ima 84 po­sla­ni­ka. Vlast ih ima 160. Da­kle, da bi se iz­gla­sa­lo ne­po­ve­re­nje Vu­če­vi­ću, opo­zi­ci­ji ne­do­sta­ju 42 po­sla­ni­ka. U Skup­šti­ni je ma­te­ma­ti­ka sve. Na šta ra­ču­na opo­zi­ci­ja? Da će im se pri­dru­ži­ti ne­ka stran­ka ve­ći­ne? Te­ško! SPS, SVM, Pal­ma, Zu­kor­li­će­vi? Se­ljač­ka i dru­ge ma­le stran­ke? Ni­ko od njih. Ni­ko si­gur­nu go­to­vi­nu ne pre­tva­ra u ne­iz­ve­snu ve­re­si­ju

Ko­je su im re­al­ne sna­ge? Bez še­sto­ro sa­mo­stal­nih, opo­zi­ci­ja ima 84 po­sla­ni­ka. Vlast ih ima 160. Da­kle, da bi se iz­gla­sa­lo ne­po­ve­re­nje Vu­če­vi­ću, opo­zi­ci­ji ne­do­sta­ju 42 po­sla­ni­ka. U Skup­šti­ni je ma­te­ma­ti­ka sve. Na šta ra­ču­na opo­zi­ci­ja? Da će im se pri­dru­ži­ti ne­ka stran­ka ve­ći­ne? Te­ško! SPS, SVM, Pal­ma, Zu­kor­li­će­vi? Se­ljač­ka i dru­ge ma­le stran­ke? Ni­ko od njih. Ni­ko si­gur­nu go­to­vi­nu ne pre­tva­ra u ne­iz­ve­snu ve­re­si­ju. Po­go­to­vo kad tu ve­re­si­ju nu­di ne­ko ko­me se ne mo­že ve­ro­va­ti, jer je po­sva­đan i raz­je­di­njen me­đu so­bom. A opo­zi­ci­ja je na­kon po­sled­njeg pro­te­sta po­pu­ca­la po svim ša­vo­vi­ma. 

Šta mi­sle da će po­sti­ći? Po­na­vlja­će iste op­tu­žbe o zlo­či­nu i ko­rup­ci­ji. Pre­ti­će da će vlast pre­u­ze­ti na uli­ci. Već vi­đe­no! Mno­go pu­ta. U ko­nač­ni­ci če­ka ih neo­spo­ran fi­ja­sko. 

Slič­no će se pro­ve­sti i u No­vom Sa­du. Tra­že sed­ni­cu za opo­ziv gra­do­na­čel­ni­ka Mi­la­na Đu­ri­ća iako im ni­šta ni­je na­klo­nje­no. Ni broj­ke, ni ras­po­lo­že­nje gra­đa­na. U ak­ci­ji „Da No­vi Sad sta­ne” uče­stvo­va­lo je ma­nje od 100 lju­di. To je re­al­ni ka­pa­ci­tet i do­met opo­zi­ci­o­ne po­li­ti­ke. Tu po­sto­ji i ter­mi­no­lo­ška zbr­ka. Opo­ziv je ter­min ko­ji pod­ra­zu­me­va iz­ja­šnja­va­nje na­ro­da i za gra­do­na­čel­ni­ke, ko­ji se bi­ra­ju u skup­šti­ni, ni­je pred­vi­đen za­ko­nom. Ali čak i da je­ste, u ju­nu je za vla­da­ju­ću ko­a­li­ci­ju i Đu­ri­ća gla­sa­lo 88.000 No­vo­sa­đa­na. Du­plo vi­še ne­go što ima­ju sve opo­zi­ci­o­ne stran­ke za­jed­no. 

Za raz­li­ku od ne­de­fi­ni­sa­ne, gu­bit­nič­ke stra­te­gi­je opo­zi­ci­je, raz­re­še­nje gra­do­na­čel­ni­ka vr­lo pre­ci­zno je de­fi­ni­sa­no Za­ko­nom o lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi, Po­slov­ni­kom i Sta­tu­tom. No­vo­sad­ska skup­šti­na ima 78 od­bor­ni­ka. Da bi Đu­rić bio raz­re­šen, za mo­ra gla­sa­ti 40. Vla­da­ju­ća ve­ći­na ima 46, a opo­zi­ci­ja 32 od­bor­ni­ka. Da bi raz­re­ši­li Đu­ri­ća, tre­ba da se de­si ču­do. Vlast bi mo­ra­la da iz­gu­bi osam od­bor­ni­ka. To zna­či da bi u opo­zi­ci­o­ni ta­bor tre­ba­lo da pre­đe osam na­pred­nja­ka, ili da sve tri ko­a­li­ci­o­ne stran­ke SPS, SRS i SVM, pre­đu na stra­nu opo­zi­ci­je. Ve­će su šan­se da Do­nald Tramp od­u­sta­ne od iz­bor­ne po­be­de. Ili da opo­zi­ci­ja po­li­ti­ku, ume­sto na osno­vu no­vin­skih na­slo­va, poč­ne da vo­di na osno­vu do­brog pla­na i pro­gra­ma. 

Autor je struč­njak za od­no­se s jav­no­šću

Piše: Milorad Bojović