РЕЗОН: Захтев да се расправља о смени Вучевића директна помоћ СНС-у да додатно ојача

Стран­ци и тај­ку­ни чу­па­ју ко­су. Сва­ки ди­нар уло­жен у срп­ску опо­зи­ци­ју је про­ћер­дан. Они су про­ма­ше­на ин­ве­сти­ци­ја. Зах­те­ви да се одр­же сед­ни­це скуп­шти­на Ср­би­је и Но­вог Са­да и рас­пра­вља о сме­на­ма Ву­че­ви­ћа и Ђу­ри­ћа пред­ста­вља­ју ди­рект­ну по­моћ СНС-у да још ви­ше оја­ча. Раз­ло­га за та­кав за­кљу­чак је мно­го.

Ха­лу­ци­на­ци­ја да ће СНС сме­ни­ти Ми­ло­ша Ву­че­ви­ћа с ме­ста пред­сед­ни­ка Вла­де Ср­би­је, пред­ста­вља нај­бе­сми­сле­ни­ју иде­ју у исто­ри­ји срп­ске по­ли­ти­ке. Тре­ба би­ти из­у­зе­тан ди­ле­тант да се осми­сли и пре­ду­зме та­кав по­ду­хват. Бе­сми­сли­ца тог ка­па­ци­те­та не мо­же на ум па­сти ни­ко­ме ко је про­чи­тао две књи­ге и по­гле­дао ма­кар два фил­ма с по­ли­тич­ком те­ма­ти­ком.

Ни­јед­на стран­ка не сме­њу­је свог ли­де­ра на туђ зах­тев. То се не ра­ди чак ни кад је по­гре­шио, а Ву­че­вић ни­је по­гре­шио ни у че­му. То је пр­во пра­ви­ло по­ли­ти­ке. Из јед­ног, јед­но­став­ног раз­ло­га. Пред­сед­ник стран­ке је, по про­це­ни члан­ства, осо­ба ко­ја ужи­ва огро­ман кре­ди­би­ли­тет и по­вре­ње. Пред­сед­ник је стуб по­ли­тич­ке ор­га­ни­за­ци­је. До из­бо­ра Ву­че­ви­ћа, то је био Ву­чић, чи­ји реј­тинг је, чак и пре­ма ис­тра­жи­ва­њи­ма опо­зи­ци­ји на­кло­ње­них аген­ци­ја, из­у­зет­но ви­сок и ста­би­лан, и кре­ће се око 60 од­сто. Ву­че­вић је, јед­но­гла­сно, иза­бран за пред­сед­ни­ка стран­ке на Ву­чи­ћев пред­лог. И на Ву­чи­ћев пред­лог је иза­бран за пред­сед­ни­ка Вла­де. Њих дво­ји­ца чи­не стуб по­ли­ти­ке СНС-а. Дру­го, СНС је, шта год опо­зи­ци­ја о то­ме ми­сли­ла, нај­ја­ча и нај­ор­га­ни­зо­ва­ни­ја стран­ка у овом де­лу Евро­пе. По­сле слич­них оп­ту­жби и про­те­ста, у де­цем­бру про­шле го­ди­не су од­не­ли убе­дљи­ву по­бе­ду над опо­зи­ци­јом. 

Ко год ми­сли да пред­сед­ник нај­ја­че стран­ке под­но­си остав­ку за­то што то од ње­га тра­жи три пу­та сла­би­ји про­тив­ник, у сва­ђи је с ра­зу­мом. И то не­ма ве­зе с ма­те­ма­ти­ком. То има ве­зе са еле­мен­тар­ном по­ли­тич­ком ло­ги­ком. Стран­ка као СНС, ко­ја увек же­ли да по­бе­ђу­је ни­кад не од­у­ста­је од сво­је стра­те­ги­је. Так­ти­ка мо­же би­ти ствар тре­нут­ка. Ствар ин­ту­и­тив­не од­лу­ке. Стра­те­ги­ја је скуп пра­ви­ла, ко­ја, до­кле год се при­ме­њу­ју, увек до­во­де до из­ра­чу­на­тог ис­хо­да. 

До одр­жа­ва­ња сед­ни­це, опо­зи­ци­ја ће сво­ју уобра­зи­љу хра­ни­ти спи­но­ви­ма да ће Ву­чић, да би са­чу­вао се­бе, пу­сти­ти Ву­че­ви­ћа низ во­ду. Tо је још ве­ћа бе­сми­сли­ца, од оне пр­ве. Са­мо по­ли­ти­чар ко­ји не­ма стра­те­ги­ју и не­ма план под­ле­же збу­њу­ју­ћим сум­ња­ма. Успе­шан ли­дер, а Ву­чић то је­сте, зна да под­ле­га­ње ат­мос­фе­ри тре­нут­ка, во­ди до де­струк­тив­них по­сле­ди­ца. Ву­чић је до­ка­зао да је из­у­зе­тан стра­тег, ко­ји не па­да у ва­тру и не под­ле­же при­ти­сци­ма. Он по­ли­ти­ку ту­ма­чи као скуп урав­но­те­же­них и кон­тро­ли­са­них од­лу­ка ко­је се до­но­се на осно­ву објек­ти­ве ана­ли­зе и ја­сног пла­на и стра­те­ги­је. Ву­чић зна да Ву­че­ви­ће­ва од­го­вор­ност не по­сто­ји, и о то­ме уоп­ште не раз­ми­шља. 

Сва­ка ам­би­ци­ја мо­ра би­ти ре­ал­но оства­ри­ва, а опо­зи­ци­о­на не­ма ни­ка­кво упо­ри­ште, осим жуд­ње да зло­у­по­тре­бу не­сре­ће пре­тво­ри у свој ма­ни­фест. По­гре­шна те­жња во­ди у про­паст. У по­ли­ти­ци над­моћ не при­па­да им­пул­сив­ним аван­ту­ри­сти­ма. Хи­сте­рич­не, уз­гред­не ак­ци­је, за­сно­ва­не на зло­у­по­тре­би ту­ђе пат­ње не до­но­се страт­ше­ку ко­рист. Ко та­ко по­сту­па хр­ли у по­раз. Сме­на Ми­ло­ша Ву­че­ви­ћа је не­ре­а­лан, и са­мим тим бе­сми­слен зах­тев. У тој би­ци по­сто­ја­ће са­мо је­дан по­бед­ник. Власт. Опо­зи­ци­ја ће би­ти то­тал­ни гу­бит­ник. Збир­но и по­је­ди­нач­но. 

Ко­је су им ре­ал­не сна­ге? Без ше­сто­ро са­мо­стал­них, опо­зи­ци­ја има 84 по­сла­ни­ка. Власт их има 160. Да­кле, да би се из­гла­са­ло не­по­ве­ре­ње Ву­че­ви­ћу, опо­зи­ци­ји не­до­ста­ју 42 по­сла­ни­ка. У Скуп­шти­ни је ма­те­ма­ти­ка све. На шта ра­чу­на опо­зи­ци­ја? Да ће им се при­дру­жи­ти не­ка стран­ка ве­ћи­не? Те­шко! СПС, СВМ, Пал­ма, Зу­кор­ли­ће­ви? Се­љач­ка и дру­ге ма­ле стран­ке? Ни­ко од њих. Ни­ко си­гур­ну го­то­ви­ну не пре­тва­ра у не­из­ве­сну ве­ре­си­ју

Ко­је су им ре­ал­не сна­ге? Без ше­сто­ро са­мо­стал­них, опо­зи­ци­ја има 84 по­сла­ни­ка. Власт их има 160. Да­кле, да би се из­гла­са­ло не­по­ве­ре­ње Ву­че­ви­ћу, опо­зи­ци­ји не­до­ста­ју 42 по­сла­ни­ка. У Скуп­шти­ни је ма­те­ма­ти­ка све. На шта ра­чу­на опо­зи­ци­ја? Да ће им се при­дру­жи­ти не­ка стран­ка ве­ћи­не? Те­шко! СПС, СВМ, Пал­ма, Зу­кор­ли­ће­ви? Се­љач­ка и дру­ге ма­ле стран­ке? Ни­ко од њих. Ни­ко си­гур­ну го­то­ви­ну не пре­тва­ра у не­из­ве­сну ве­ре­си­ју. По­го­то­во кад ту ве­ре­си­ју ну­ди не­ко ко­ме се не мо­же ве­ро­ва­ти, јер је по­сва­ђан и раз­је­ди­њен ме­ђу со­бом. А опо­зи­ци­ја је на­кон по­след­њег про­те­ста по­пу­ца­ла по свим ша­во­ви­ма. 

Шта ми­сле да ће по­сти­ћи? По­на­вља­ће исте оп­ту­жбе о зло­чи­ну и ко­руп­ци­ји. Пре­ти­ће да ће власт пре­у­зе­ти на ули­ци. Већ ви­ђе­но! Мно­го пу­та. У ко­нач­ни­ци че­ка их нео­спо­ран фи­ја­ско. 

Слич­но ће се про­ве­сти и у Но­вом Са­ду. Тра­же сед­ни­цу за опо­зив гра­до­на­чел­ни­ка Ми­ла­на Ђу­ри­ћа иако им ни­шта ни­је на­кло­ње­но. Ни број­ке, ни рас­по­ло­же­ње гра­ђа­на. У ак­ци­ји „Да Но­ви Сад ста­не” уче­ство­ва­ло је ма­ње од 100 љу­ди. То је ре­ал­ни ка­па­ци­тет и до­мет опо­зи­ци­о­не по­ли­ти­ке. Ту по­сто­ји и тер­ми­но­ло­шка збр­ка. Опо­зив је тер­мин ко­ји под­ра­зу­ме­ва из­ја­шња­ва­ње на­ро­да и за гра­до­на­чел­ни­ке, ко­ји се би­ра­ју у скуп­шти­ни, ни­је пред­ви­ђен за­ко­ном. Али чак и да је­сте, у ју­ну је за вла­да­ју­ћу ко­а­ли­ци­ју и Ђу­ри­ћа гла­са­ло 88.000 Но­во­са­ђа­на. Ду­пло ви­ше не­го што има­ју све опо­зи­ци­о­не стран­ке за­јед­но. 

За раз­ли­ку од не­де­фи­ни­са­не, гу­бит­нич­ке стра­те­ги­је опо­зи­ци­је, раз­ре­ше­ње гра­до­на­чел­ни­ка вр­ло пре­ци­зно је де­фи­ни­са­но За­ко­ном о ло­кал­ној са­мо­у­пра­ви, По­слов­ни­ком и Ста­ту­том. Но­во­сад­ска скуп­шти­на има 78 од­бор­ни­ка. Да би Ђу­рић био раз­ре­шен, за мо­ра гла­са­ти 40. Вла­да­ју­ћа ве­ћи­на има 46, а опо­зи­ци­ја 32 од­бор­ни­ка. Да би раз­ре­ши­ли Ђу­ри­ћа, тре­ба да се де­си чу­до. Власт би мо­ра­ла да из­гу­би осам од­бор­ни­ка. То зна­чи да би у опо­зи­ци­о­ни та­бор тре­ба­ло да пре­ђе осам на­пред­ња­ка, или да све три ко­а­ли­ци­о­не стран­ке СПС, СРС и СВМ, пре­ђу на стра­ну опо­зи­ци­је. Ве­ће су шан­се да До­налд Трамп од­у­ста­не од из­бор­не по­бе­де. Или да опо­зи­ци­ја по­ли­ти­ку, уме­сто на осно­ву но­вин­ских на­сло­ва, поч­не да во­ди на осно­ву до­брог пла­на и про­гра­ма. 

Аутор је струч­њак за од­но­се с јав­но­шћу

Пише: Милорад Бојовић