REZON: Studenti glavna opasnost po opoziciju

Ograđivanjem od njenog besmislenog upada u Gradsku kuću, studenti su započeli svoje distanciranje od opozicije. Implicitno su rekli - ne želimo da sledimo tragove onih koji nas vuku u živo blato sopstvene gluposti. Ta indirektna diskrepanca može biti očigledno seme razdora. 

Studenti su postali svesni da je opozicija, kao i uvek, nenadmašna u svojim kobnim učincima. I da je razbojničkim upadom u kancelarije gradske kuće, gurnula u senku blokade fakulteta. I da će ukoliko se ne razdvoje od njih diskreditovati svoj angažman. S druge strane opozicija s pravom može da smatra da se studenti bore samo za sebe. 

Šta je bio plan opozicije? Šta su želeli? Šta su mislili da će uraditi? Da će okupacijom gradske kuće postati vlast? Prilično pogrešno razmišljanje. 

Tiranija trenutka, lišena bilo kakve promišljenosti je najobičnije siledžijstvo. Ko god je čitao Le Bona, Kanetija, Tarda, Trotera, Makdugala, Martina, Frojda, Junga, Froma, Hakslija, i ko ima zrno pojma o nagonima mase, zna da se civilizovane akcije oslanjaju na racio i demokratske vrednosti, a ne na afekte. 

Građani imaju suverenitet i na izborima ga prenose političkim strankama. Kad bilo koja stranka pokuša da do vlasti dođe mimo izbora to s demokratijom ima veze, koliko i tvrdnja da je manje vrednije od duplo većeg. Demokratija nije nešto što može da se otme silom. Nije tiranija nad drugima. Demokratija ne pripada onima koji najglasnije viču. Tomas Pejn bi rekao da demokratija nije nasilje niti destrukcija. Rekao bi da je demokratija plamen slobode, ali da on ne sme biti iskorišćen da zapali temelje društva. Da su rušenje institucija, kršenje zakona i upotreba sile poricanje slobode. Neslaganje ne mora počivati na zakonima mržnje. Isključivost nije sredstvo za rešavanje nesuglasica, već dokaz nesposobnosti za demokratski dijalog. 

Studenti kažu da se bore za bolju budućnost. Za uređeniju zemlju. Teško je poverovati da bi onda prihvatili da ih vode stranke koje su upropastile Srbiju. DSS, DS, SSP, Srce. I svi drugi derivati i klonovi DS-a. Teško je poverovati da su Srđan Milivojević, Đilas, Marinika, Ponoš, Miloš Jovanović, Bora Novaković, Pogačar ili Brković njihovi apostoli. 

Je li Dragoslav Petrović, koji se uprkos činjenici da su Šolakovi mediji danima pisali da je hapšen zbog sakrivanja dva miliona švajcarskih franaka, budućnost za koju se bore? Je li to Bojan Pajtić, za kog postoje indicije da je znao da je preko tri fonda i dve banke nestalo više od 64 milijarde dinara? Vide li kao svog vođu Boru Novakovića, za kog se pouzdano zna da je bio u Solunu, u vreme kad je tvrdio da se nalazio u Skupštini Srbije prilikom glasanja za Zakon o radu? U čije vreme je nestalo 4,5 miliona evra i ceo Bulevar Evrope. Kog sumnjiče da se 7 godina nije pojavljivao na poslu, ali da je uredno podizao platu. Je li to budućnost za koju se studenti zalažu? 

Studenti kažu da se bore za bolju budućnost. Za uređeniju zemlju. Teško je poverovati da bi onda prihvatili da ih vode stranke koje su upropastile Srbiju. DSS, DS, SSP, Srce. I svi drugi derivati i klonovi DS-a. Teško je povrovati da su Srđan Milivojević, Đilas, Marinika, Ponoš, Miloš Jovanović, Bora Novaković, Pogačar ili Brković njihovi apostoli

Takođe, zanimljivo je znati da li za svoje apostole prihvataju Đilasa, Mariniku, Milivojevića, Lazovića, ili Ćutu koji tvrde da je Kosovo nezavisno? Ili bi se radije priklonili DSS-u i POKS-u koji predlažu da Srbija zbog Kosova uđe u rat sa NATO paktom? Da li podržavaju političare koji su saglasni da su Srbi genocidni narod, a da je NATO bombardovanje bilo izraz najuzvišenije filantropije? Da li podržavaju politički diskurs da je Kurti heruvim demokratije, a da su ubijena srpska deca nasilnici? Jesu li naklonjeni ideji da bi Balkan bio miran i dobar kad bi Srbija bila slaba, bedna i ponižena? Kad bi bespogovorno ispunjavala zahteve stranih sila? Da li su saglasni da Marinika na fakultete kao obavezan predmet uvede igranje šora, i da studenti to plaćaju iz svog džepa? Da li bi podržali prodaju vodovoda strancima? Krađu i prodaju toplana? Gašenje privrede? Zatvaranje fabrika? Gašenje radnih mesta? Smanjenje plata? Smanjene penzija? Manje para za kulturu? Manje para za obrazovanje? 

Ako ne bi podržali ništa od toga, onda je studentima savršeno jasno da su moneta opozicione neurastenične žudnje za vlašću. Potrošna roba u opozicionoj igri moći. Ako cene svoju mladost ne treba da dozvole da ih isluženi političari bez ideje iskoriste za svoje političke ciljeve. Da preko njihovih leđa pokušaju da se dočepaju insignija vlasti, za čim jedino istinski žude. 

Svak se bori za ono što mu fali, lepo je pevao Štulić. Studenti su svesni da im opozicija kvari pozicije. I da je pravo vreme da se odreknu savezništva sa njima. Šta će opozicija raditi ako studenti krenu svojim putem? Šta to može proizvesti? Mogu podržati jednu od 20 opozicionih stranaka, i ugroziti pozicije ostalih. Ili mogu registrovati sopstveni pokret, i ugroziti kompletnu opozciju. Ako bi studenti svoj bunt artikulisali u političku ideju, sasvim je sigurno da vlast ne bi izgubila izbore, ali bi veliki broj opozicionih partija ostao ispod cenzusa. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću