РЕЗОН: Студенти главна опасност по опозицију

Ограђивањем од њеног бесмисленог упада у Градску кућу, студенти су започели своје дистанцирање од опозиције. Имплицитно су рекли - не желимо да следимо трагове оних који нас вуку у живо блато сопствене глупости. Та индиректна дискрепанца може бити очигледно семе раздора. 

Студенти су постали свесни да је опозиција, као и увек, ненадмашна у својим кобним учинцима. И да је разбојничким упадом у канцеларије градске куће, гурнула у сенку блокаде факултета. И да ће уколико се не раздвоје од њих дискредитовати свој ангажман. С друге стране опозиција с правом може да сматра да се студенти боре само за себе. 

Шта је био план опозиције? Шта су желели? Шта су мислили да ће урадити? Да ће окупацијом градске куће постати власт? Прилично погрешно размишљање. 

Тиранија тренутка, лишена било какве промишљености је најобичније силеџијство. Ко год је читао Ле Бона, Канетија, Тарда, Тротера, Макдугала, Мартина, Фројда, Јунга, Фрома, Хакслија, и ко има зрно појма о нагонима масе, зна да се цивилизоване акције ослањају на рацио и демократске вредности, а не на афекте. 

Грађани имају суверенитет и на изборима га преносе политичким странкама. Кад било која странка покуша да до власти дође мимо избора то с демократијом има везе, колико и тврдња да је мање вредније од дупло већег. Демократија није нешто што може да се отме силом. Није тиранија над другима. Демократија не припада онима који најгласније вичу. Томас Пејн би рекао да демократија није насиље нити деструкција. Рекао би да је демократија пламен слободе, али да он не сме бити искоришћен да запали темеље друштва. Да су рушење институција, кршење закона и употреба силе порицање слободе. Неслагање не мора почивати на законима мржње. Искључивост није средство за решавање несугласица, већ доказ неспособности за демократски дијалог. 

Студенти кажу да се боре за бољу будућност. За уређенију земљу. Тешко је поверовати да би онда прихватили да их воде странке које су упропастиле Србију. ДСС, ДС, ССП, Срце. И сви други деривати и клонови ДС-а. Тешко је поверовати да су Срђан Миливојевић, Ђилас, Мариника, Понош, Милош Јовановић, Бора Новаковић, Погачар или Брковић њихови апостоли. 

Је ли Драгослав Петровић, који се упркос чињеници да су Шолакови медији данима писали да је хапшен због сакривања два милиона швајцарских франака, будућност за коју се боре? Је ли то Бојан Пајтић, за ког постоје индиције да је знао да је преко три фонда и две банке нестало више од 64 милијарде динара? Виде ли као свог вођу Бору Новаковића, за ког се поуздано зна да је био у Солуну, у време кад је тврдио да се налазио у Скупштини Србије приликом гласања за Закон о раду? У чије време је нестало 4,5 милиона евра и цео Булевар Европе. Ког сумњиче да се 7 година није појављивао на послу, али да је уредно подизао плату. Је ли то будућност за коју се студенти залажу? 

Студенти кажу да се боре за бољу будућност. За уређенију земљу. Тешко је поверовати да би онда прихватили да их воде странке које су упропастиле Србију. ДСС, ДС, ССП, Срце. И сви други деривати и клонови ДС-а. Тешко је повровати да су Срђан Миливојевић, Ђилас, Мариника, Понош, Милош Јовановић, Бора Новаковић, Погачар или Брковић њихови апостоли

Такође, занимљиво је знати да ли за своје апостоле прихватају Ђиласа, Маринику, Миливојевића, Лазовића, или Ћуту који тврде да је Косово независно? Или би се радије приклонили ДСС-у и ПОКС-у који предлажу да Србија због Косова уђе у рат са НАТО пактом? Да ли подржавају политичаре који су сагласни да су Срби геноцидни народ, а да је НАТО бомбардовање било израз најузвишеније филантропије? Да ли подржавају политички дискурс да је Курти херувим демократије, а да су убијена српска деца насилници? Јесу ли наклоњени идеји да би Балкан био миран и добар кад би Србија била слаба, бедна и понижена? Кад би беспоговорно испуњавала захтеве страних сила? Да ли су сагласни да Мариника на факултете као обавезан предмет уведе играње шора, и да студенти то плаћају из свог џепа? Да ли би подржали продају водовода странцима? Крађу и продају топлана? Гашење привреде? Затварање фабрика? Гашење радних места? Смањење плата? Смањене пензија? Мање пара за културу? Мање пара за образовање? 

Ако не би подржали ништа од тога, онда је студентима савршено јасно да су монета опозиционе неурастеничне жудње за влашћу. Потрошна роба у опозиционој игри моћи. Ако цене своју младост не треба да дозволе да их ислужени политичари без идеје искористе за своје политичке циљеве. Да преко њихових леђа покушају да се дочепају инсигнија власти, за чим једино истински жуде. 

Свак се бори за оно што му фали, лепо је певао Штулић. Студенти су свесни да им опозиција квари позиције. И да је право време да се одрекну савезништва са њима. Шта ће опозиција радити ако студенти крену својим путем? Шта то може произвести? Могу подржати једну од 20 опозиционих странака, и угрозити позиције осталих. Или могу регистровати сопствени покрет, и угрозити комплетну опозцију. Ако би студенти свој бунт артикулисали у политичку идеју, сасвим је сигурно да власт не би изгубила изборе, али би велики број опозиционих партија остао испод цензуса. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу