REZON: Protesti za smenu opozicionih lidera

Prvi i najočigledniji jeste unutrašnja borba opozicije. Protesti su sukob stare i nove generacije za prestiž i primat. Blokade i barikade predstavljaju atak Miroslava Aleksića na Dragana Đilasa. Prikriveno nastojanje da ga svrgne sa prestola lidera opozicije. Uz Aleksića su nove političke snage. Ćuta i ekolozi. Savo Manojlović i konceptualisti. Lazović i anarhisti. A pridružila im se i Demokratska stranka koja je shvatila da već 15 godina tone sve dublje prihvatajući Đilasa kao vođu. Kao orijentir delovanja.   

To se videlo pred novosadskim sudom. Đilasa nije bilo. Nije ga bilo ni na savskom mostu. Đilas razume da agresivan pristup politici više odgovara novim ljudima, sa više energije. Sa više želje. Ali je da bi očuvao dignitet na barikade poslao Mariniku. Sakriven iza nje, sa televizijskih ekrana slao je zbunjujuće poruke, i ispostavljao zahteve, koji su suprotni onome što traže Aleksić, Manojlović, Ćuta, Lazović, Rakić. 

Unutar njih doći će do trvenja. Svi do jednog neosnovano veruju da su protesti izdejstvovali hapšenje Vesića, Tanaskovićeve, Šurlana i ostalih osumnjičenih. I svako želi zasluge za sebe. I zato se sada utrkuju da ispostave što smelije i što besmislenije zahteve. I tako su u međusobnom ratu za prevlast obelodanili svoj drugi cilj - da se preko protesta zbog nesreće uz Vučevićevu traži i Vučićeva ostavka i hapšenje. Zahtev je dimna zavesa. Svako od njih zna da Vučića ne ruše slabo posećeni protesti i performansi. Nisu ga uzdrmale ni masovne demonstracije, kojih je bilo sijaset od 2017. Ali znaju da su barikade prilika za smenu opozicionih lidera. 

Delovali su u dva pravca. Želeli su da isprovociraju policiju da nasrne na njih i da onda u svet ode slika o nasilju policije nad poslanicima. Drugo, sekundarno očekivanje bilo je da će im se drugog dana pridružiti građani. Radnici suda i tužilaštva. Studenti. 

Profesori. Akademska zajednica. Ali nije došao niko. Ostali su sami. Bez podrške
O vrednosti neke radnje ne odlučuju posledice već njeno poreklo. Svakom je bilo jasno da će doći do hapšenja. Pitanje je bilo samo koliko će ljudi biti uhapšeni i ko će se sve naći u pritvoru. Da bi za sebe prigrabili političke zasluge, i prikazali hapšenja kao iznuđeni potez vlasti, izveden pod pritisklom, pribegli su oprobanom receptu zasnovanom na iskustvu iz devedesetih. Brže bolje su pred novosadski sud izveli poslanike i gradske obornike. I delovali su u dva pravca. Želeli su da isprovociraju policiju da nasrne na njih i da onda u svet ode slika o nasilju policije nad poslanicima. Drugo, sekundarno očekivanje bilo je da će im se drugog dana pridružiti građani. Radnici suda i tužilaštva. Studenti. Profesori. Akademska zajednica. Ali nije došao niko. Ostali su sami. Bez podrške. 

Nezavisni, profesionalni, slobodni i izuzetno objektivni mediji nisu bili nimalo profesionalni. Gledajući njihov progam i čitajući njihove vesti čovek nije mogao da zna da je li dobro što je Vesić uhapšen. Da li je trebao da bude uhapšen? Da li žale što je uhapšen pa ne mogu više da udaraju na Vučića da ga štiti? U svojim izveštajima blurovali su lice osvedočenom zločincu, višestrukom ubici, Aliji Balijagiću, koji je ubio dvoje ljudi, ali, nisu blurovali lice Goranu Vesiću i Jeleni Tanasković, za koje bi trebala da važi pretpostavka nevinosti, do okončanja krivičnog postupka. To je izmenama Zakona o javnom informisanju predvidela današnja opozicija. Da bi zaštitio svoje funkcionere od opozicionih optužbi za malverzacije i kriminal, DS je doneo zakon kojim se u članu 84. strogo zabranjuje da se pre pravosnažne odluke suda bilo ko označi učiniocem krivičnog dela. Svi mediji naklonjeni opoziciji prihvatili su narativ da su funkcioneri SNS-a ubili 15 ljudi na Železničkoj stanici. 
Neistinito su prikazali i akciju blokade ulica 22. novembra. Nisu zastali ni Beograd, ni Novi Sad, niti bilo koji grad. U svakom gradu je stajalo po 30 do 50 aktivista, a ne stvarnih, običnih građana. Kako se nisu zapitali kako je moguće da svi „slučajni” prolaznici imaju istovetne transparente. Iste poruke. Pisane istim fontom. Na istom papiru. Štampane u istoj štampariji. Ali svako se prema istini odnosi u skladu sa ličnim afinitetima. 

I kroz taj okular treba tumačiti činjenicu da niko od njih i nijedan opoziconi lider nisu reagovali na sramotnu odluku suda da Kosti Kecmanoviću dodeli status oštećenog u postupku protiv njegovih roditelja. Nije bilo protesta. Niti pobune. Niti pitanja ko Kostu abolira za smrt osmoro dečaka i devojčica i člana školskog obezbeđenja? Je li to bio monstruozni plan njegovog advokata, koji je hapšenje 12 ljudi za nesreću na Železničkoj stanici, proglasio političkim zamajavanjem javnosti?
To je doslovno, ali pogrešno tumačenje apostola Pavla: „Činimo zlo da bi došlo dobro”!  Ali, problem je što su građani vaše dobro iskusili kao izuzetno rđavo. U privatizaciji ste bez posla ostavili 800.000 ljudi. Ko zna koliko njih je život okončalo u krajnjoj bedi? Ali, vaši mediji tokom 12 godina vaše vladavine o tome nisu izveštavali, jer su bili zauzeti stvaranjem mita o uspehu tranzicije i evropskom putu Srbije. Stvari koje su loše uvek će biti loše, ne postoji način da se preokrenu u dobrotu. 
    
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću