РЕЗОН: Протести за смену опозиционих лидера

Први и најочигледнији јесте унутрашња борба опозиције. Протести су сукоб старе и нове генерације за престиж и примат. Блокаде и барикаде представљају атак Мирослава Алексића на Драгана Ђиласа. Прикривено настојање да га свргне са престола лидера опозиције. Уз Алексића су нове политичке снаге. Ћута и еколози. Саво Манојловић и концептуалисти. Лазовић и анархисти. А придружила им се и Демократска странка која је схватила да већ 15 година тоне све дубље прихватајући Ђиласа као вођу. Као оријентир деловања.   

То се видело пред новосадским судом. Ђиласа није било. Није га било ни на савском мосту. Ђилас разуме да агресиван приступ политици више одговара новим људима, са више енергије. Са више жеље. Али је да би очувао дигнитет на барикаде послао Маринику. Сакривен иза ње, са телевизијских екрана слао је збуњујуће поруке, и испостављао захтеве, који су супротни ономе што траже Алексић, Манојловић, Ћута, Лазовић, Ракић. 

Унутар њих доћи ће до трвења. Сви до једног неосновано верују да су протести издејствовали хапшење Весића, Танасковићеве, Шурлана и осталих осумњичених. И свако жели заслуге за себе. И зато се сада утркују да испоставе што смелије и што бесмисленије захтеве. И тако су у међусобном рату за превласт обелоданили свој други циљ - да се преко протеста због несреће уз Вучевићеву тражи и Вучићева оставка и хапшење. Захтев је димна завеса. Свако од њих зна да Вучића не руше слабо посећени протести и перформанси. Нису га уздрмале ни масовне демонстрације, којих је било сијасет од 2017. Али знају да су барикаде прилика за смену опозиционих лидера. 

Деловали су у два правца. Желели су да испровоцирају полицију да насрне на њих и да онда у свет оде слика о насиљу полиције над посланицима. Друго, секундарно очекивање било је да ће им се другог дана придружити грађани. Радници суда и тужилаштва. Студенти. 

Професори. Академска заједница. Али није дошао нико. Остали су сами. Без подршке
О вредности неке радње не одлучују последице већ њено порекло. Сваком је било јасно да ће доћи до хапшења. Питање је било само колико ће људи бити ухапшени и ко ће се све наћи у притвору. Да би за себе приграбили политичке заслуге, и приказали хапшења као изнуђени потез власти, изведен под притисклом, прибегли су опробаном рецепту заснованом на искуству из деведесетих. Брже боље су пред новосадски суд извели посланике и градске оборнике. И деловали су у два правца. Желели су да испровоцирају полицију да насрне на њих и да онда у свет оде слика о насиљу полиције над посланицима. Друго, секундарно очекивање било је да ће им се другог дана придружити грађани. Радници суда и тужилаштва. Студенти. Професори. Академска заједница. Али није дошао нико. Остали су сами. Без подршке. 

Независни, професионални, слободни и изузетно објективни медији нису били нимало професионални. Гледајући њихов прогам и читајући њихове вести човек није могао да зна да је ли добро што је Весић ухапшен. Да ли је требао да буде ухапшен? Да ли жале што је ухапшен па не могу више да ударају на Вучића да га штити? У својим извештајима блуровали су лице осведоченом злочинцу, вишеструком убици, Алији Балијагићу, који је убио двоје људи, али, нису блуровали лице Горану Весићу и Јелени Танасковић, за које би требала да важи претпоставка невиности, до окончања кривичног поступка. То је изменама Закона о јавном информисању предвидела данашња опозиција. Да би заштитио своје функционере од опозиционих оптужби за малверзације и криминал, ДС је донео закон којим се у члану 84. строго забрањује да се пре правоснажне одлуке суда било ко означи учиниоцем кривичног дела. Сви медији наклоњени опозицији прихватили су наратив да су функционери СНС-а убили 15 људи на Железничкој станици. 
Неистинито су приказали и акцију блокаде улица 22. новембра. Нису застали ни Београд, ни Нови Сад, нити било који град. У сваком граду је стајало по 30 до 50 активиста, а не стварних, обичних грађана. Како се нису запитали како је могуће да сви „случајни” пролазници имају истоветне транспаренте. Исте поруке. Писане истим фонтом. На истом папиру. Штампане у истој штампарији. Али свако се према истини односи у складу са личним афинитетима. 

И кроз тај окулар треба тумачити чињеницу да нико од њих и ниједан опозицони лидер нису реаговали на срамотну одлуку суда да Кости Кецмановићу додели статус оштећеног у поступку против његових родитеља. Није било протеста. Нити побуне. Нити питања ко Косту аболира за смрт осморо дечака и девојчица и члана школског обезбеђења? Је ли то био монструозни план његовог адвоката, који је хапшење 12 људи за несрећу на Железничкој станици, прогласио политичким замајавањем јавности?
То је дословно, али погрешно тумачење апостола Павла: „Чинимо зло да би дошло добро”!  Али, проблем је што су грађани ваше добро искусили као изузетно рђаво. У приватизацији сте без посла оставили 800.000 људи. Ко зна колико њих је живот окончало у крајњој беди? Али, ваши медији током 12 година ваше владавине о томе нису извештавали, јер су били заузети стварањем мита о успеху транзиције и европском путу Србије. Ствари које су лоше увек ће бити лоше, не постоји начин да се преокрену у доброту. 
    
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу