REZON: Optužnica u ime zdravog razuma
Očiglednoj nameri ne treba filozofsko tumačenje. Opozicija se bori da sruši vlast. Ali šta misle i rade ljudi koji su projektovali, rekonstruisali, i kontrolisali radove na Železničkoj stanici? O čemu razmišljaju. Šta čekaju? Zašto sami ne odu u policiju i tužilaštvo?
Podižem optužnicu protiv svih koji se zbog svojih propusta u vezi s rekonstrukcijom Železničke stanice sakrivaju iza političara. I koji čekaju da oštricu besa zbog smrti 14 ljudi otupe ostavke jednog, ili više ministara. Ili cele Vlade. Podižem optužni predlog protiv svih koji od tuge unesrećenih porodica grade platformu za svoj politički uspeh i uništavaju Novi Sad.
Nesreća na Železničkoj stanici, tragična u svakom pogledu, umesto dubokog i iskrenog žaljenja za izgubljenim životima i neupitne potrebe za racionalnim preispitivanjem činjenica, donela je nasilje i haos. U vremenu kad bi trebalo da preovlađuje mudrost dominira nagon da se nesreća pretvori u uličnu revoluciju i festival prostote. Politička korist organizatora protesta postala je važnija od tuge porodica žrtava. Što bi rekao Volter, imaju ogromnu volju za mržnju i progon, ali nimalo za iskrenu tugu.
Nevino stradali nisu politička moneta. Velika tragedija zahteva veliku smernost. Veliku saosećajnost. Veliku solidarnost. Patnja se iskazuje bolom, tugom i podrškom. Umesto toga, videli smo haos. I nasilje. Videli smo napade na Gradsku kuću, jedan od najvažnijih kulturno-istorijskih spomenika u Novom Sadu. Nismo videli nimalo pijeteta, nimalo saosećanja. Empatija je čin milosrđa, a ne kraneval vandalizma. Dobronameran čovek fanatičnoj volji za ispoljavanjem varvarskih težnji suprotstavlja snagu razuma. Ljudskost nadređuje rušilačkim nagonima.
Organizatori protesta ne traže kazne za stvarne krivce. Oni nesreću koriste kao političku platformu. Sami su rekli da ostavke Milana Đurića i Miloša Vučevića ne zahtevaju iz osećanja tuge i žalosti, već da bi preuzeli vlast
Da li neko stvarno veruje da se nesreće i tragedije ne događaju i u drugim zemljama? Ili da u drugim zemljama nakon nesreća dolazi do automatske smene vlasti? Nesreće nisu usamljene. Niti specifičnost Srbije. Nadstrešnica na novom terminalu aerodroma Šarl de Gol, u koji je uloženo 750 miliona evra, srušila se 2004. dan nakon otvaranja i ubila četiri, i povredila više od 10 ljudi. Ali niko nije tražio Širakovu ostavku. Niti je neko tražio Bušovu ostavku kad je 2007, prilikom pada međudržavnog mosta u Mineapolisu poginulo 13 i povređeno više od 145 ljudi.
Organizatori protesta ne traže kazne za stvarne krivce. Oni nesreću koriste kao političku platformu. Sami su rekli da ostavke Milana Đurića i Miloša Vučevića ne zahtevaju iz osećanja tuge i žalosti, već da bi preuzeli vlast. Uvereni su da će se SNS uplašiti protesta. I urušiti. Tu postoje dva problema. Proteste organizuju od 2017. i mogli su se uveriti da ih se vlast ne plaši, i da su im svi protesti išli naruku. Drugo, na vlast se ne dolazi na ulici. Paljenjem. Uništavanjem. I demoliranjem. Na vlast se dolazi voljom naroda. Na izborima.
I zato su protesti politička diverzija. U priručnicima za izvođenje obojenih revolucija piše da za rušenje vlasti na ulici treba koristi svaku priliku. Naročito neki tragični događaj i preko njega dehumanizovati vlast. Prikazati je autoritarnu. Kao bezdušnu. Kao bezosećajnu. Kao neodgovornu. Disrekreditovati je kao skupinu korumpiranih ljudi, koji su odgovorni za svaku nesreću, za svaku žrtvu, u prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti. Nesreće pretvarati u javni skandal i širiti među građanima uverenje da će živeti bolje samo ako vlast otmu uličnim protestima.
Kažu, gnevan narod je bacio kamenje? Ko je narod izveo i usmerio ga da gnev iskali na najpoznatijem simbolu Novog Sada? Znate li da Gradsku kuću nisu tako vandalizovali Austrougari u Prvom svetskom ratu? Da je nisu oštetili okupatori u Drugom svetskom ratu? Gnev nije osobina civilizovanog čoveka. Gnev je nagon zveri. Civilizovan čovek ga kontroliše. To ga čini čovekom.
Očiglednoj nameri ne treba filozofsko tumačenje. Opozicija se bori da sruši vlast. Ali šta misle i rade ljudi koji su projektovali, rekonstruisali, i kontrolisali radove na Železničkoj stanici? O čemu razmišljaju. Šta čekaju? Zašto sami ne odu u policiju i tužilaštvo? Nisu radili na mobu. Nego za pare. Kad su pravili proračun i obračun svojih satnica i dnevnica, nisu se krili iza politike. Sve što je urađeno, i nije urađeno bila je njihova dužnost.
Isto bih im poručio da se nesreća desila kad su na vlasti bili demokrate i njihovi sateliti, protiv kojih se borim 25 godina. I samo nemojte da tvrdite da se nesreće nisu dešavale u njihovo vreme. Nemojte da se krijete iza političara! Nije njihov posao da znaju vektore, varijable, integrale, kosinuse. Njihov posao je samo da obezbede pare. I dali su koliko ste vi izračunali.
Ne gradi država objekte. Država finansira njihovu gradnju. Država ne projektuje objekte. Država plaća projektante da to rade. Vlada je odgovorna samo ako ne da pare za ono što projektanti predvide i što struka zahteva i nalaže. Bila bi kriva da je struka tražila još tri, pet, ili koliko god miliona evra, za rekonstrukciju, a ona odbila da ih da. Ali nije. Sve što ste obračunali i napisali dobili ste. Do dinara.
Je li Vlada trebala da vam kaže izračunajte nove elemente? Proverite jesu li sve sajle i njihovi osigurači na mestu? Je li Vučić trebao da vam skrene pažnju da je vaš posao da se bavite statičkim proračunima? Je li Miloš Vučević imao obavezu da vas informiše da imate dužnost da svoje obaveze izvršavate savesno i odgovorno, da primenite stručna znanja koja imate? Je li vam se Milan Đurić mešao u računicu? Je li to radio Miloš Vučević? Aleksandar Vučić? Niko od njih. Vi ste bili obavezni da uradite posao pošteno u skladu sa pravilima struke. Ne mora to niko da vam kaže. Kad niste imali intelektualnog i stručnog poštenja da uradite posao kako treba, imate li minimum ljudske etike da kažete - mi smo pogrešili? Znam, to je teško. Život je lep. Ali, isto tako je bio lep i ljudima koji su poginuli. I ljudima koji su teško povređeni, takođe.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću