РЕЗОН: Оптужница у име здравог разума

Подижем оптужницу против свих који се због својих пропуста у вези с реконструкцијом Железничке станице сакривају иза политичара. И који чекају да оштрицу беса због смрти 14 људи отупе оставке једног, или више министара. Или целе Владе. Подижем оптужни предлог против свих који од туге унесрећених породица граде платформу за свој политички успех и уништавају Нови Сад. 

Несрећа на Железничкој станици, трагична у сваком погледу, уместо дубоког и искреног жаљења за изгубљеним животима и неупитне потребе за рационалним преиспитивањем чињеница, донела је насиље и хаос. У времену кад би требало да преовлађује мудрост доминира нагон да се несрећа претвори у уличну револуцију и фестивал простоте. Политичка корист организатора протеста постала је важнија од туге породица жртава. Што би рекао Волтер, имају огромну вољу за мржњу и прогон, али нимало за искрену тугу.

Невино страдали нису политичка монета. Велика трагедија захтева велику смерност. Велику саосећајност. Велику солидарност. Патња се исказује болом, тугом и подршком. Уместо тога, видели смо хаос. И насиље. Видели смо нападе на Градску кућу, један од најважнијих културно-историјских споменика у Новом Саду. Нисмо видели нимало пијетета, нимало саосећања. Емпатија је чин милосрђа, а не краневал вандализма. Добронамеран човек фанатичној вољи за испољавањем варварских тежњи супротставља снагу разума. Људскост надређује рушилачким нагонима. 

Да ли неко стварно верује да се несреће и трагедије не догађају и у другим земљама? Или да у другим земљама након несрећа долази до аутоматске смене власти? Несреће нису усамљене. Нити специфичност Србије. Надстрешница на новом терминалу аеродрома Шарл де Гол, у који је уложено 750 милиона евра, срушила се 2004. дан након отварања и убила четири, и повредила више од 10 људи. Али нико није тражио Ширакову оставку. Нити је неко тражио Бушову оставку кад је 2007, приликом пада међудржавног моста у Минеаполису погинуло 13 и повређено више од 145 људи. 

Организатори протеста не траже казне за стварне кривце. Они несрећу користе као политичку платформу. Сами су рекли да оставке Милана Ђурића и Милоша Вучевића не захтевају из осећања туге и жалости, већ да би преузели власт. Уверени су да ће се СНС уплашити протеста. И урушити. Ту постоје два проблема. Протесте организују од 2017. и могли су се уверити да их се власт не плаши, и да су им сви протести ишли наруку. Друго, на власт се не долази на улици. Паљењем. Уништавањем. И демолирањем. На власт се долази вољом народа. На изборима. 

И зато су протести политичка диверзија. У приручницима за извођење обојених револуција пише да за рушење власти на улици треба користи сваку прилику. Нарочито неки трагични догађај и преко њега дехуманизовати власт. Приказати је ауторитарну. Као бездушну. Као безосећајну. Као неодговорну. Дисрекредитовати је као скупину корумпираних људи, који су одговорни за сваку несрећу, за сваку жртву, у прошлости, садашњости, и будућности. Несреће претварати у јавни скандал и ширити међу грађанима уверење да ће живети боље само ако власт отму уличним протестима. 

Кажу, гневан народ је бацио камење? Ко је народ извео и усмерио га да гнев искали на најпознатијем симболу Новог Сада? Знате ли да Градску кућу нису тако вандализовали Аустроугари у Првом светском рату? Да је нису оштетили окупатори у Другом светском рату? Гнев није особина цивилизованог човека. Гнев је нагон звери. Цивилизован човек га контролише. То га чини човеком. 

Очигледној намери не треба филозофско тумачење. Опозиција се бори да сруши власт. Али шта мисле и раде људи који су пројектовали, реконструисали, и контролисали радове на Железничкој станици? О чему размишљају. Шта чекају? Зашто сами не оду у полицију и тужилаштво? Нису радили на мобу. Него за паре. Кад су правили прорачун и обрачун својих сатница и дневница, нису се крили иза политике. Све што је урађено, и није урађено била је њихова дужност. 

Исто бих им поручио да се несрећа десила кад су на власти били демократе и њихови сателити, против којих се борим 25 година. И само немојте да тврдите да се несреће нису дешавале у њихово време. Немојте да се кријете иза политичара! Није њихов посао да знају векторе, варијабле, интеграле, косинусе. Њихов посао је само да обезбеде паре. И дали су колико сте ви израчунали. 

Не гради држава објекте. Држава финансира њихову градњу. Држава не пројектује објекте. Држава плаћа пројектанте да то раде. Влада је одговорна само ако не да паре за оно што пројектанти предвиде и што струка захтева и налаже. Била би крива да је струка тражила још три, пет, или колико год милиона евра, за реконструкцију, а она одбила да их да. Али није. Све што сте обрачунали и написали добили сте. До динара. 

Је ли Влада требала да вам каже израчунајте нове елементе? Проверите јесу ли све сајле и њихови осигурачи на месту? Је ли Вучић требао да вам скрене пажњу да је ваш посао да се бавите статичким прорачунима? Је ли Милош Вучевић имао обавезу да вас информише да имате дужност да своје обавезе извршавате савесно и одговорно, да примените стручна знања која имате? Је ли вам се Милан Ђурић мешао у рачуницу? Је ли то радио Милош Вучевић? Александар Вучић? Нико од њих. Ви сте били обавезни да урадите посао поштено у складу са правилима струке. Не мора то нико да вам каже. Кад нисте имали интелектуалног и стручног поштења да урадите посао како треба, имате ли минимум људске етике да кажете - ми смо погрешили? Знам, то је тешко. Живот је леп. Али, исто тако је био леп и људима који су погинули. И људима који су тешко повређени, такође. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу