REZON: Monteskjeova pisma iz Beograda

Piše: Milorad Bojović

Anarholiberalna elita izvrnula je naglavce Marksa i Lenjina. Glavno učenje marksizma jeste kako slomiti državu kojom upravlja buržoazija. Svuda, i uvek, proletarijat, gladni i nesnađeni dižu revoluciju, da od buržoazije uzmu ono što misle da im pripada. U Srbiji se oni koji imaju bore protiv onih koji nemaju. Kao Superhik u Alanu Fordu. Da ih onemoguće da postanu oni koji imaju. Da budu bilo šta drugo osim sirotinje. Golje. Prah na podu. Težaci koji tegle i vuku i u nemaštini skapavaju. 

Buržoazija želi da promeni društveni poredak tako da obični ljudi koji su počeli da imaju, ponovo postanu sirotinja. Njihov društveni poredak zasniva se na principu umišljenog elitizma. Da upravljanje pripada samo jednoj klasi koju Le Bon definiše kao skup ljudi koji imaju ista interesovanja, shvatanja, svetonazore i vrednosti. 

Pobunjenici se ne bore za jednakost. Već za nove, još dublje klasne podele. Da bi uspostavila novi poredak, buržoazija mora svima iz radničke klase da oduzme samostalnost, do koje su počeli da dolaze zahvaljujući poslu i većim platama. Novac je oduvek osnovni izvor slobode. Ko ima para može da misli svojom glavom. 

Pretendenti na politički presto spremni su da žrtvuje studente, zgrade, narod - sve osim sebe. Citirajući Monteskjea tvrde se bore za demokratiju. Za bolje društvo. Za srećniji život. Za ljudska prava. Njihova priča o demokratiji više podseća na Žolijevog Makijavelija koji u paklu izvrće Monteskjeove ideje. Njihove uši, njihova srca, njihov razum nisu spremni da se suoče sa istinom da su ideje koje propagiraju otrov za svaku vrstu vrline. I svetilište neodgovornosti. 

Žudnja da se veliki protest izrodi u veliku nesreću nije bliska nijednom zdravomislećem čoveku. Stvarni planovi možda nisu ozbiljno postojali. Ali jesu želje. Izuzimajući studente, koji posle četiri meseca blokada, veruju da imaju stvarnu moć, ko od političkih protivnika vlasti sme da se zakune da nije, kad ostane sam sa sobom, poželeo da 15. marta Vučić padne u lokvi krvi? Ko od njih ne podržava ideje izečene na zavereničkom sastanku u Novom Sadu? 

Zašto osim studenata, niko od njih nije odbacio takve planove? Zašto se s gnušanjem nisu ogradili od grupe koja smišlja taktike koje mogu izazvati sukobljavanje naroda? Zašto promptno nisu zatražili od policije da ih hitno uhapsi? Čak i da su verovali da je to skupina neozbiljnih individua koje nemaju nikakvu realnu snagu, svako poigravanje sa emocijama mase u naelektrisanoj atmosferi, predstavlja izuzetnu opasnost. Najmanja iskra mogla bi da izazove velike strahote. Ko god se ponadao da vlast može da se promeni nasilnim putem, morao je da pomisli koliko će majki obući crninu? Kolika bi beda nastupila? I svakog od njih Monteskje bio pozvao da se zapita je li u njegovoj duši opasnija bolest od bolesti od koje tobože želi da izleči zemlju? 

I to nema veze s Vučićem. Niti s njegovim ostankom na vlasti. Posredi je činjenica da ambicija jednog broja ljudi o boljem društvu počiva na pogrešnoj ideji krvavog sukoba. I to nije samo fantazmagorija funkcionera SNS-a. Iza kulisa protesta, jedan broj ljudi je pravio plan kako da se stvori sled događaja koji će u konačnici izazvati građanski rat. 

Hajde da zanemarimo zgrade, ma koliko da su vredne. Sve se može popraviti, ili izgraditi ponovo. Ljudski život je nenadoknadiv. Isuviše skup. Ko god ga drži za bagatelnu robu, ne želi dobro svom narodu. Svi sitni nesporazumi, koji su do juče bili apsolutno nevažni, u poslednjih četiri meseca dobijaju snagu odsudnosti. Ništa dobro ne može izrasti iz pogibije i razaranja. 

Pravdu onih koji u nasilnoj promeni vlasti vide svoju sreću, Monteskje bi opisao kao trogloditsku. I da nije demokratski priželjkivati da se ljudi sukobe, da poteče krv, da buktinje rata živote ljudi pretvore u besmisao pakla. Savetovao bi da svi koji tako misle nađu nove i mnoge razloge za ljubav prema svojim i tuđim pristalicama. Gledston bi rekao da postoji jasna i nepokolebljiva linija koja razdvaja političku borbu od političkog razbojništva. Sa kopljima se može sve, osim sedeti na njima. Nije svejedno hoćemo li živeti u miru, ili ćemo patiti u sukobima. 

Niste najbolje razumeli Tomasa Pejna. Kada kaže da svaka generacija treba da donosi pravila za sebe, nije mislio da nesposobna elita iza studentskih leđa to treba da učini vatrom i mačem. Već kroz demokratsko unapređenje društva. Demokratija je osetljiva biljka. Liberali bi rekli da ona drhti i kad se čine najveća dobra, a kamoli kad se žudi za zlom. 

Svaka ambicija koja čak i u primislima mladost vidi kao dinamit sukoba, treba da bude označena kao pogubna. Puštanje krvi sopstvenom narodu, nije program koji zaslužuje bilo šta sem prezira. 

Važno je samo jedno - da pobedi razum. Dijalog i kvalitetni politički planovi i ideje su jedino demokratsko sredstvo za izgradnju poverenja i ispunjavanje političkih ambicija. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću

Ko god se ponadao da vlast može da se promeni nasilnim putem, morao je da pomisli koliko će majki obući crninu? Kolika bi beda nastupila? I svakog od njih Monteskje bio pozvao da se zapita je li u njegovoj duši opasnija bolest od bolesti od koje tobože želi da izleči zemlju?