РЕЗОН: Монтескјеова писма из Београда

Пише: Милорад Бојовић

Анархолиберална елита изврнула је наглавце Маркса и Лењина. Главно учење марксизма јесте како сломити државу којом управља буржоазија. Свуда, и увек, пролетаријат, гладни и неснађени дижу револуцију, да од буржоазије узму оно што мисле да им припада. У Србији се они који имају боре против оних који немају. Као Суперхик у Алану Форду. Да их онемогуће да постану они који имају. Да буду било шта друго осим сиротиње. Гоље. Прах на поду. Тежаци који тегле и вуку и у немаштини скапавају. 

Буржоазија жели да промени друштвени поредак тако да обични људи који су почели да имају, поново постану сиротиња. Њихов друштвени поредак заснива се на принципу умишљеног елитизма. Да управљање припада само једној класи коју Ле Бон дефинише као скуп људи који имају иста интересовања, схватања, светоназоре и вредности. 

Побуњеници се не боре за једнакост. Већ за нове, још дубље класне поделе. Да би успоставила нови поредак, буржоазија мора свима из радничке класе да одузме самосталност, до које су почели да долазе захваљујући послу и већим платама. Новац је одувек основни извор слободе. Ко има пара може да мисли својом главом. 

Претенденти на политички престо спремни су да жртвује студенте, зграде, народ - све осим себе. Цитирајући Монтескјеа тврде се боре за демократију. За боље друштво. За срећнији живот. За људска права. Њихова прича о демократији више подсећа на Жолијевог Макијавелија који у паклу изврће Монтескјеове идеје. Њихове уши, њихова срца, њихов разум нису спремни да се суоче са истином да су идеје које пропагирају отров за сваку врсту врлине. И светилиште неодговорности. 

Жудња да се велики протест изроди у велику несрећу није блиска ниједном здравомислећем човеку. Стварни планови можда нису озбиљно постојали. Али јесу жеље. Изузимајући студенте, који после четири месеца блокада, верују да имају стварну моћ, ко од политичких противника власти сме да се закуне да није, кад остане сам са собом, пожелео да 15. марта Вучић падне у локви крви? Ко од њих не подржава идеје изечене на завереничком састанку у Новом Саду? 

Зашто осим студената, нико од њих није одбацио такве планове? Зашто се с гнушањем нису оградили од групе која смишља тактике које могу изазвати сукобљавање народа? Зашто промптно нису затражили од полиције да их хитно ухапси? Чак и да су веровали да је то скупина неозбиљних индивидуа које немају никакву реалну снагу, свако поигравање са емоцијама масе у наелектрисаној атмосфери, представља изузетну опасност. Најмања искра могла би да изазове велике страхоте. Ко год се понадао да власт може да се промени насилним путем, морао је да помисли колико ће мајки обући црнину? Колика би беда наступила? И сваког од њих Монтескје био позвао да се запита је ли у његовој души опаснија болест од болести од које тобоже жели да излечи земљу? 

И то нема везе с Вучићем. Нити с његовим останком на власти. Посреди је чињеница да амбиција једног броја људи о бољем друштву почива на погрешној идеји крвавог сукоба. И то није само фантазмагорија функционера СНС-а. Иза кулиса протеста, један број људи је правио план како да се створи след догађаја који ће у коначници изазвати грађански рат. 

Хајде да занемаримо зграде, ма колико да су вредне. Све се може поправити, или изградити поново. Људски живот је ненадокнадив. Исувише скуп. Ко год га држи за багателну робу, не жели добро свом народу. Сви ситни неспоразуми, који су до јуче били апсолутно неважни, у последњих четири месеца добијају снагу одсудности. Ништа добро не може израсти из погибије и разарања. 

Правду оних који у насилној промени власти виде своју срећу, Монтескје би описао као троглодитску. И да није демократски прижељкивати да се људи сукобе, да потече крв, да буктиње рата животе људи претворе у бесмисао пакла. Саветовао би да сви који тако мисле нађу нове и многе разлоге за љубав према својим и туђим присталицама. Гледстон би рекао да постоји јасна и непоколебљива линија која раздваја политичку борбу од политичког разбојништва. Са копљима се може све, осим седети на њима. Није свеједно хоћемо ли живети у миру, или ћемо патити у сукобима. 

Нисте најбоље разумели Томаса Пејна. Када каже да свака генерација треба да доноси правила за себе, није мислио да неспособна елита иза студентских леђа то треба да учини ватром и мачем. Већ кроз демократско унапређење друштва. Демократија је осетљива биљка. Либерали би рекли да она дрхти и кад се чине највећа добра, а камоли кад се жуди за злом. 

Свака амбиција која чак и у примислима младост види као динамит сукоба, треба да буде означена као погубна. Пуштање крви сопственом народу, није програм који заслужује било шта сем презира. 

Важно је само једно - да победи разум. Дијалог и квалитетни политички планови и идеје су једино демократско средство за изградњу поверења и испуњавање политичких амбиција. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу

Ко год се понадао да власт може да се промени насилним путем, морао је да помисли колико ће мајки обући црнину? Колика би беда наступила? И сваког од њих Монтескје био позвао да се запита је ли у његовој души опаснија болест од болести од које тобоже жели да излечи земљу?