РЕЗОН: Блокаде факултета су нове хипи комуне

 Да би створила квалитетан изговор за повлачење из Вијетнама, Влада САД је осмислила и финансирала хипи покрет. „Побуна” грађана омогућила им је двоструку корист. Да поврате изгубљено поверење домаћег јавног мњења и да се не осрамоте пред међународном јавношћу. Хипи покрет није био грађански бунт. Хипи комуне су, пред светском и америчком јавношћу Белој кући, обезбеђивале излаз из вијетнамског ћорсокака. Биле су фестивали разуздане забаве, чији је скривени подстрекач и финансијер била ЦИА и Влада САД. 

Блокаде факултета су нова хипи комуна. Оне обезбеђују алиби опозицији. Покушавају да јој надоместе кредибилитет без ког је остала, током 12 година безидејне политике. Блокаде су за већину студената више забава него политика. Студенти пленуме држе само за медије. Остатак времена посвећени су другим активностима. Комуна нуди све оно чега нема у реалном животу. Забаву, и сваку другу врсту ужитка. Кад би им неко рекао да иду кући, одбили би, вођени Епикуровом максимом „Задовољство је почетак и крај срећног живота”. Знам то. Био сам део врло интересантних журки које су прављене деведестих кад се протестовало против Милошевића. Знају то и они који су организовали тадашње протесте, који су често ишли у један стан у Јеврејској улици, а који из сенке управљају данашњим протестима. Знају они који је стан у питању, и која страна фондација је у њему имала своје седиште. 

Дух комуне се прекида само на 15 минута да се јавности пошаље порука како истрајавају у својим политичким захтевима.

Комуна нуди све оно чега нема у реалном животу. Забаву, и сваку другу врсту ужитка. Кад би им неко рекао да иду кући, одбили би, вођени Епикуровом максимом „Задовољство је почетак и крај срећног живота”

Протести следе Грамшијев модел манипулације јавношћу, да стварањем негативне климе придобију грађане за своју политичку намеру. Опозиционе намере, ма како замаскиране, није тешко прозрети. Њихов циљ је да одржавају много малих побуна, да би створили привид да се побунила цела Србија. Мале побуне су Фуредијева политика страха. Оне треба да створе психозу код грађана. Да изазивају инциденте. С крајњим планом да изнервирани противници „пукну” и изазову велики хаос. А највише се рачуна с тим да ће се под притиском свакодневних блокада обични грађани сукобити међусобно на улици, у кафани, концерту, или било ком већем скупу. То би онда, како предвиђају уџбеници за изазивање уличних револуција, био окидач за масовне протесте.

Политика страха је увек насилна. Блокаде у које су увучени чак и ђаци основних школа има само једну сврху - да грађане који подржавају власт удаље од политике. Да се забрину за себе и узнемирени одлазе на спавање. Да се пасивизирају. Да на киосцима не купује штампу коју преферирају. Један број треба да подлегне наметнутом осећају срамоте и кривице. Већина осећају страха, да ће, ако дође до промене власти, бити прогањани зато што су подржавали СНС. Тај очигледни атак на политичке слободе и основна права грађана слављен је у једном броју медија као врхунац демократије. 

Шта је основна идеја протеста? Траже смену владе. То је врло покварен приступ политици. Директно је противан Уставу. И правилима демократије. Политику воде странке. Власт осваја она која освоји више гласова на изборима. Победник саставља владу. Добру, или лошу - његова ствар. То поново процењују грађани на изборима.

На прошлогодишњим парламентарним изборима гласало је 3.820.746 људи. Опозиција се хвали да је на њихов први протест „Застани Србијо”, после ког је демолирана Градска кућа, дошло 30.000 људи. Не треба бити Питагора да би се израчунало да је то 0,8 одсто у односу на број бирача који су изашли на изборе

Протест је прикривена диктатура мањине. Колико год да су протести многобројни, или малобројни, у њима не учествује ни један проценат људи који излазе на изборе. На прошлогодишњим парламентарним изборима гласало је 3.820.746 људи. Није гласало 2.679.419 грађана. Право политичког одлучивања има 6.500.666 људи. Опозиција се хвали да је на њихов први протест „Застани Србијо”, после ког је демолирана Градска кућа, дошло 30.000 људи. Не треба бити Питагора да би се израчунало да је то 0,8 одсто у односу на број бирача који су изашли на изборе. Односно, 0,4 одсто свих грађана с правом гласа. Тренутно у целој Србији, на свим факултетима, школама, улицама у блокадама не учествује више од 5.000 људи. Њихово мишљење треба вредновати и уважити. Али, шта је са мишљењем осталих 6.500.160 грађана? Значи ли то да њихово мишљење ништа не вреди? Да је безначајно у односу на 5.000, или 10.000? 

Можемо ствар објаснити и другачије. За листу око СНС-а гласао је 1.783.701 бирач. Кад се зброје гласови СПС-а, СВМ-а и других, за владајућу већину гласало је 2.058.799 грађана. Опозиција је дошла на идеју да занемари вољу два милиона људи, и да уместо победника избора спроводи своју кадровску политику. 

Демократија заснована на вољи већине омогућава људима да имају контролу над својим судбинама. И судбином земље. Њихов глас је орочена обвезница, која доспева истеком мандата. На новим изборима поново је дају политици која нуди најбољи програм који гарантује да ће инвестирани глас донети сигурну дивиденду. 

Нема другог пута. Вредност гласа је незаменљива. Не може се суспендовати на улици. Како би рекао Жорж Валоа, ако опозиција тврди да се бори за демократију, зашто онда жели да оспори вољу већине, ту неоспориву чињеницу демократије?

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу