REZON: Antifašizam kao politički plakat

Koji slobodu žele da prigrabe kao svoj ekskluzivni politički kapital. Takve stranke funkcionišu kroz izmišljanje incidenata i podsticanje podela. U nedostatku jasnog programa i ideologije, oni pokušavaju da prisvoje istorijske vrednosti i simboliku prošlosti, ne bi li prikrili vlastitu političku prazninu.  
Ko sme za sebe zahtevati pravo monopola na slobodu? Iz kojih pobuda? Kojim kantarom se meri ko slobodu više voli? Ko je lepše slavi? Ko je skovao taj morbidni plan da je deljenje Novosađana po pitanju posvećenosti slobodi vrhunska politička majstorija? U čijoj je glavi začeta ta suluda misao da među nama ima onih koji se ne sećaju smrtonosne bestijalnosti Novosadske racije, tog užasa urezanog u istorijsko biće Novog Sada? Kome pada na pamet da je sloboda, koju su naši preci krvlju osvojili, nepoželjna vrednost za sve sem za njih? Je li prekor tolerancija koju propagiraju? Jesu li reči omalovažavanja politika zajedništva, ili su to štetni argumenti kojim pribegavaju osioni? To je lažna dogma, nije ekstravagancija. To je podlost. Ako se prepoznaju demokrate, Liga socijaldemokrata Vojvodine, pokerti bez članstva “Bravo”, “Pokret za preokret” i drugi anarholiberali, nisu pogrešili, na njih sam mislio.
Ciceron bi rekao - ne treba voditi žučne prepirke s ljudima koji veruju da laž može pobediti istinu. Zato pozivam za svedoka sve Novosađane. I pitam ih da li među njima postoji ijedan koji može da kaže da mu sloboda nije sveta ili da bi želeo zaboraviti istinu o zlu fašizma? 
Sloboda ne poznaje dvostruka lica – jedno javno, drugo privatno. Ona nije pogodna moneta kojom se može potkusuriti politička praznina i odsustvo ideologije. Sloboda se ne dobija na poklon i nije rezultat straha. Samo hrabri podižu njen steg i nose ga dostojanstveno. Ljudi koji se od svog postanka bore na strani pravde i istine najponosniji su na svoju slobodu i ljubomorno je čuvaju, kao najizuzetniju vrednost. Novosađani su se za svoju slobodu pošteno izborili. I veruju u istinoljubivost. Slogu. Zajedništvo. Slobodarstvo. To su naše najveće dragocenosti. Vrednosti koje su nas vodile i pomogle nam da izgradimo Novi Sad. I posle bombardovanja 1849. I posle Prvog svetskog rata. I nakon progona Hitlerovih hordi.    
Nekim ljudima lakše je da budu u sukobu sa istinom i sa celim svetom nego sa samima sobom, kaže Hana Arent u svom delu “Istina i laž u politici”. Čime se meri posvećenost slobodi? Opozicionari koji se kao predstavljaju kao veliki slobodari, kad su bili na vlasti, i kad su bili u prilici da brane slobodu i nezavisnost, učinili su sve da ih ponište. Da nas pretvore u sluge tuđih interesa. Zato su u bescenje prodali fabrike, knjižare, bioskope, poslovne prostore, restorane, trgovine, njive, vodu. Za dinare. I devize. Nisu bili izbirljivi. Niti gadljivi. Imali su urođeni imunitet na čestitost. I to ljudima, koji osim što su bili pomagači njihove politike, nisu imali nikakav drugi kvalitet. Sve za šta su se uhvatili sve je propalo. I stideli su se zastave Srbije.

Ciceron bi rekao - ne treba voditi žučne prepirke s ljudima koji veruju da laž može pobediti istinu. Da obmana može čoveka ubediti da prestane verovati sebi. Njihova politika je manipulacija. Zato pozivam za svedoka sve Novosađane. I pitam ih da li među njima postoji ijedan koji može da kaže da mu sloboda nije sveta ili da bi želeo zaboraviti istinu o zlu fašizma?

Reče mi nedavno radnik jedne propale fabrike. Tajkunima koji su podržavali 5. oktobar, i političarima koji su se uz njihovu pomoć dočepali vlasti nije ništa trebalo prodati! Trebalo ih je pitati: koliko tebi para treba da raskalašno živiš? Da se drogiraš? Da kupuješ jahte? Da imaš ljubavnike i ljubavnice? I da su to izneli pred građane, građani bi rekli, dajte im koliko god traže. To je jeftinije. Samo nemojte da im prodajete, odnosno poklanjate fabrike od kojih živi narod. I bili bi u pravu. Kad se razvoj države zasnivao na petooktobarskim tajkunima, Srbija je bila najveća ekonomska crna rupa u Evropi. 
Svaki performans kojim pobedu u Drugom svetskom ratu grabe za sebe samo je pokušaj da sakriju istinu o sebi. Ne može se prisvojiti nešto što je opšta imovina svih Novosađana. Mi svakog 20. oktobra slavimo hrabrost onih koji su slomili ispruženu ruku mračne moći i iz nje istrgli barjak uništenja. Čuvamo sećanje na one koji su smoždili divizije zla. Nakon 20. oktobra, sloboda je u svakoj ulici, svakom kvartu, na bedemima Petrovaradinske tvrđave, na obalama Dunava, zasadila svoje znamenje, i svaki stanovnik našeg grada ga podupire snagom svog srca punih 80 godina. Ta ustalasana zastava slobode koja lebdi nad našim glavama je temelj našeg prosperiteta i obavezni zalog za budućnost koji prenosimo novim generacijama. 
Za sve istinske i dobronamerne Novosađane, sloboda nije imaginarni ideal. Sloboda je vazduh koji dišemo. Voda koju pijemo. Hleb koji jedemo. Sloboda je vetar što povija klasje na pitomim vojvođanskim njivama. Sloboda je sunce koje nas greje. Pod tim suncem slobode, isti taj vetar pod kojim sazrevaju plodovi koji nas hrane, vijori zastavu slobodne i suverene Srbije nad našim glavama. 
Oslobođenje Novog Sada u Drugom svetskom ratu nije ničije privatno vlasništvo, pa ni neoboljševika, anarhista i levih liberala okupljenih u pokrete i stranke bez programa. To je vrednost i svetinja koju je grad Novi Sad izgradio kroz decenije mira. To je nasleđe svih građana i simbol složnosti koja odlikuje Novi Sad, grad u kojem već osam decenija živimo u miru i zajedništvu. Zastava Srbije nad našim gradom svedok je naše hrabre prošlosti i temelj naše sadašnjosti. Kao neprikosnoveni simbol slobode, ona će biti očevidac svih naših uspeha u budućnosti.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću