РЕЗОН: Антифашизам као политички плакат

Који слободу желе да приграбе као свој ексклузивни политички капитал. Такве странке функционишу кроз измишљање инцидената и подстицање подела. У недостатку јасног програма и идеологије, они покушавају да присвоје историјске вредности и симболику прошлости, не би ли прикрили властиту политичку празнину.  
Ко сме за себе захтевати право монопола на слободу? Из којих побуда? Којим кантаром се мери ко слободу више воли? Ко је лепше слави? Ко је сковао тај морбидни план да је дељење Новосађана по питању посвећености слободи врхунска политичка мајсторија? У чијој је глави зачета та сулуда мисао да међу нама има оних који се не сећају смртоносне бестијалности Новосадске рације, тог ужаса урезаног у историјско биће Новог Сада? Коме пада на памет да је слобода, коју су наши преци крвљу освојили, непожељна вредност за све сем за њих? Је ли прекор толеранција коју пропагирају? Јесу ли речи омаловажавања политика заједништва, или су то штетни аргументи којим прибегавају осиони? То је лажна догма, није екстраваганција. То је подлост. Ако се препознају демократе, Лига социјалдемократа Војводине, покерти без чланства “Браво”, “Покрет за преокрет” и други анархолиберали, нису погрешили, на њих сам мислио.
Цицерон би рекао - не треба водити жучне препирке с људима који верују да лаж може победити истину. Зато позивам за сведока све Новосађане. И питам их да ли међу њима постоји иједан који може да каже да му слобода није света или да би желео заборавити истину о злу фашизма? 
Слобода не познаје двострука лица – једно јавно, друго приватно. Она није погодна монета којом се може поткусурити политичка празнина и одсуство идеологије. Слобода се не добија на поклон и није резултат страха. Само храбри подижу њен стег и носе га достојанствено. Људи који се од свог постанка боре на страни правде и истине најпоноснији су на своју слободу и љубоморно је чувају, као најизузетнију вредност. Новосађани су се за своју слободу поштено изборили. И верују у истинољубивост. Слогу. Заједништво. Слободарство. То су наше највеће драгоцености. Вредности које су нас водиле и помогле нам да изградимо Нови Сад. И после бомбардовања 1849. И после Првог светског рата. И након прогона Хитлерових хорди.    
Неким људима лакше је да буду у сукобу са истином и са целим светом него са самима собом, каже Хана Арент у свом делу “Истина и лаж у политици”. Чиме се мери посвећеност слободи? Опозиционари који се као представљају као велики слободари, кад су били на власти, и кад су били у прилици да бране слободу и независност, учинили су све да их пониште. Да нас претворе у слуге туђих интереса. Зато су у бесцење продали фабрике, књижаре, биоскопе, пословне просторе, ресторане, трговине, њиве, воду. За динаре. И девизе. Нису били избирљиви. Нити гадљиви. Имали су урођени имунитет на честитост. И то људима, који осим што су били помагачи њихове политике, нису имали никакав други квалитет. Све за шта су се ухватили све је пропало. И стидели су се заставе Србије.

Цицерон би рекао - не треба водити жучне препирке с људима који верују да лаж може победити истину. Да обмана може човека убедити да престане веровати себи. Њихова политика је манипулација. Зато позивам за сведока све Новосађане. И питам их да ли међу њима постоји иједан који може да каже да му слобода није света или да би желео заборавити истину о злу фашизма?

Рече ми недавно радник једне пропале фабрике. Тајкунима који су подржавали 5. октобар, и политичарима који су се уз њихову помоћ дочепали власти није ништа требало продати! Требало их је питати: колико теби пара треба да раскалашно живиш? Да се дрогираш? Да купујеш јахте? Да имаш љубавнике и љубавнице? И да су то изнели пред грађане, грађани би рекли, дајте им колико год траже. То је јефтиније. Само немојте да им продајете, односно поклањате фабрике од којих живи народ. И били би у праву. Кад се развој државе заснивао на петооктобарским тајкунима, Србија је била највећа економска црна рупа у Европи. 
Сваки перформанс којим победу у Другом светском рату грабе за себе само је покушај да сакрију истину о себи. Не може се присвојити нешто што је општа имовина свих Новосађана. Ми сваког 20. октобра славимо храброст оних који су сломили испружену руку мрачне моћи и из ње истргли барјак уништења. Чувамо сећање на оне који су смождили дивизије зла. Након 20. октобра, слобода је у свакој улици, сваком кварту, на бедемима Петроварадинске тврђаве, на обалама Дунава, засадила своје знамење, и сваки становник нашег града га подупире снагом свог срца пуних 80 година. Та усталасана застава слободе која лебди над нашим главама је темељ нашег просперитета и обавезни залог за будућност који преносимо новим генерацијама. 
За све истинске и добронамерне Новосађане, слобода није имагинарни идеал. Слобода је ваздух који дишемо. Вода коју пијемо. Хлеб који једемо. Слобода је ветар што повија класје на питомим војвођанским њивама. Слобода је сунце које нас греје. Под тим сунцем слободе, исти тај ветар под којим сазревају плодови који нас хране, вијори заставу слободне и суверене Србије над нашим главама. 
Ослобођење Новог Сада у Другом светском рату није ничије приватно власништво, па ни необољшевика, анархиста и левих либерала окупљених у покрете и странке без програма. То је вредност и светиња коју је град Нови Сад изградио кроз деценије мира. То је наслеђе свих грађана и симбол сложности која одликује Нови Сад, град у којем већ осам деценија живимо у миру и заједништву. Застава Србије над нашим градом сведок је наше храбре прошлости и темељ наше садашњости. Као неприкосновени симбол слободе, она ће бити очевидац свих наших успеха у будућности.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу