ISTORIJSKI GOVOR PREMIJERA VUČEVIĆA NA OPLENCU Obeleženo 90 godina od smrti kralja Aleksandra I Karađorđevića: Danas treba pričati o njemu i to da čuje ceo svet, možemo se samo pokloniti pred njegovom veličinom
Premijer Srbije Miloš Vučević predvodio je centralnu državnu ceremoniju polaganja venaca i odavanja počasti povodom 90 godina od smrti kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića na Oplencu.
Vučević je na početku svog govora istakao da je u našem kolektivnom pamćenju malo svesti o velikim svetskim događajima koji su direktno potekli od našeg naroda.
-To konstatujem sa žaljenjem, ali sa velikom željom da tu lošu praksu promenimo. Jer to da smo znali i da smo cenili to saznanje, više bismo cenili naše ljude i istoriju. A to saznanje ključno je za svest o sopstvenoj moći, o našoj narodnoj i državnoj moći. Uverenje o moći davalo nam je snagu da proživimo bolne istorijske etape, petovekovnu otomansku okupaciju. Znali smo i pevali smo o Nemanjićima. To saznanje je najbolji štit od svih napada. Kad mi shvatimo ko je bio Sveti Sava, car Dušan, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milankvoić, a zašto ne i kralj stradalnik i ujedinitenj, viteški kralj Aleksandar, shvatiće i svi drugi. Baš na današnji dan treba pričati o njemu i to da svi čuju. Baš danas treba da damo ocenu njegovog dela pored nama i celim svetom. Komunistička ideologija trudila se da zaboravimo istoriju pre 1945. godine, kao da ništa pre toga nije postojalo i kao da smo se tek tada stvorili. Srpska istorija je izbrisana, marginalozovana i bačena u zaborav. Sve obesmišljeno, a naš narod je zaboravio ponos. Tako je u monarhu, fašistu i megalomana, morao da bude ubrojan i mrtav kralj Aleksandar. Jedni su ga blatili kao ugnjetavača, a drugi da je bio grobar velikosrpskih koncepcija. Jedan od tih događaja je terorističko ubistvo viteškog kralja Aleksandra. Njegova smrt je suštinski prvi pucanj Drugog svetskog rata. To je pucanj u Jugoslaviju i Srbe, srušen je Versajski mir, tada je ustaško zlo pokazalo svoje lice, zato što su se tada ujedinili svi koji su želeli smrt Jugoslaviji i osvetu Srbiji za pobede od 1912. do 1918. godine. Svi koji su se kleli na nož i bombu, teroristi, ubice, kriminalci, boljševici, nacisti, fašisti, ustaše. Tome govori u prilog da je Musolini, kao vođa fašizma, dao kompletnu logistiku i podršku ustašama. Popustljivost nad naci fašizmom koštaće svet više miliona života. Balkan više neće imati svoj Balkanski savez, a mala Atanta biće ugušena. Nulta tačka tog zla bila je smrt našeg velikog, i kao što je vladika Nikolaj govorio, poštenog kralja. A koga smo mi izgubili tim gnusnim činom? Onog pred kim su kapitulirala četiri carstva, osvetnika Kosova, mirotvorca i prijatenja. Kažu savremenici da je Kemal paša Ataturk dočekao svog prijatelja Aleksandra dočekao u Istanbulu rečima: “Imam čast da danas pozdravim predstavnika srpske vojske čija slava i hrabrost prevazilaze slavu Sparte”. Za njega je Tesla govorio da je veliki i neustrašivi čovek koji je svog naroda vodio kroz krvave bitke i kao jednu istorijsku i herojsku ličnost. Čak je i Gering na sahranu doneo venac na kojem je pisalo: “Našem herojskom neprijatelju”. Sveti vladika Nikolaj je govorio: “Za kralja mučenika država je značila krvlju plaćenu tekovinu, naša država označava otadžbinu ne imperiju, ne zagrabljenu tuđu zemlju već zemlju otaca naših”. U zemlji otaca naših naselile su takozvane nacionalne verske manjine. Svoju državničku sposobnost pokazao je naročito u odnosu prema susednim balkanskim narodima. Kao najmoćniji vladar na Balkanu on je lično u posetu ostalim balkanskim vladarima išao sa maslinovom grančicom mira, na šta su neprijatelju balkanski škripali zubima. To delo više nego išta drugo pokrenulo je ubice njegove da prekrate život njima, a Balkanu sreću. Na kraju, možemo se pitati koji je naš stav ili sud koji možemo dati o kralju Aleksandru I. Treba samo dobro zapaziti ko ga je sve napad i kako. Pogledajmo kako su o njemu govorili njegovi savremenici.
Premijer Srbije pročitao je i reči kralja Aleksandra koji je govorio: ”Moja je sveta dužnost da svim sredstvima čuvam državno i narodno jedinstvo i i rešen sam da ovu dužnost bez kolebanja ispunim do kraja. Čuvati narodno jedinstvo i celinu državnu to je najviši cilj moje vladavine, a to mora biti najveći zakon za mene i za svakoga. To mi nalaže odgovornost pred mojim narodom i istorijom, ljubav prema otadžbini i pijetet prema bezbrojnim dragocenim životima koji padoše za taj ideal”.
-Ni danas se nema šta dodati na ovo niti novo. Može se samo pokloniti pred njegovom veličinom i zamoliti Gospoda da mu podari rajska naselja i oprost grehova, a i mi da zamolimo viteškog kranja Aleksandra I Karađorđevića da nam oprosti i da bude naš predstavnik pred Bogom da bi bili dostojni ovog cilja. Neka je večni pomen viteškom kralju našem koji pade kao pravednik za mir. Slava mu!
