„PAMTIM SVAKI TEREN I SVAKO SLOVO“ Nekadašnja novinarka „Slobodne Vojvodine“ Anka Vojnović ne odustaje od pisanja ni u 93. godini

Trenutno je u Geronotološkom centru u Zrenjaninu i kaže da je pisala za poljoprivrednu rubriku, te da je na teren išla i seljačkim kolima. 

Pre 82 godine, tačnije 15. novembra 1942. godine, na rotacionom geštetneru, u ilegalnoj štampariji u Kisačkoj ulici 89 u Novom Sadu odštampan je, s uredničkim pečatom Svetozara Markovića Toze, prvi broj „Slobodne Vojvodine” koja je deceniju kasnije ponela ime „Dnevnik”. 

Anka je nakon završenog kursa za novinarstvo u Beogradu, pedesetih godina pisala zanimljive reportaže kako veli uglavnom sa terena. I danas se seća svega i sagovornika, te kako je bila pohvaljena za reportažu, o traktoristi Makedoncu. 

- Kurs sam završila na predlog Sreskog komiteta partije. Živela sam u Jaši Tomiću. Posle, po rasporedu Centralnog komiteta dobila sam posao u „Slobodnoj Vojvodini“. Pamtim te godine kao jako lepe. Mada, bila sam dete sa sela, pa sam se u gradu jako teško snalazila. Otac me je odveo u Beograd i tamo sam bila u internatu i predstavio me ljudima koji su rukovodili tim kursom – kaže Vojnović za „Dnevnik“. 

Pedesetih godina u redakciji su joj kolege bili Miroslav Ilin i ugledni novosadski novinar i prvi direktor Televizije „Novi Sad“ Slobodan Budakov. 

- Odlazila sam na teren, a tada se jako teško putovalo autobusima i običnim seljačkim kolima. Sećam se da nam je seljačkim kolima od Jabuke do Pančeva trebalo sat vremena da bih stigla na teren. Tamo sam radila reportažu o traktoristi Makedoncu koji je oborio rekorde u poslu.  U kući makedonske porodice sam prespavala, i posle se vratila natrag u redakciju. Bila je jako lepa reportaža, čak su mi ljudi koji su radili u štampariji čestitali na tome kako je uspela i dobro napisana – priseća se naša koleginica. 

Imali su veli mašine na kojima su sami kucali materijal koji su kako ona veli predavali urednicima rubrike, koji su sređivali tekstove i dalje slali u štampariju. Dobijali su kaže i dopise sa terena i prerađivali ih, te dalje slali na štampanje. 

- Nakon tri godine rada sam bila premeštena u Zrenjanin za dopisnika severnog Banata. Tu sam radila dve godine i onda sam zabrljala. Dobila sam spisak šta treba da radim, ali dečko sa kojim sam se zabavljala u to vreme i moj brat su trebali da idu u vojsku. Ispratila sam ih i nisam otišla na zadatak. Trebala sam da napravim izveštaj o trsci u Belom Blatu.  Onda sam dobila otkaz. Nakon toga uz pomoć ljudi oko mene zaposlena sam u tada oformljenom Radio Zrenjaninu, pa sam prešla u brodogradilište. Zatim, sam otišla u Nemačku gde sam provela nekoliko godina i vratila se u Zrenjanin, gde sam  i penizonisana. Imam 93 godine. Uglavnom sam dobro, sem što starost osećam u rukama, nogama i leđima. Neku posebnu bolest osim onih tegoba koje dolaze u mojim godinama nemam – kaže naša sagovornica. 

U novinarstvu poznata poštapalica „svraba prstiju“ kod naše Anke i dalje je aktuelna, jer ona i dalje piše, ali ovaj put u stihovima. Tema su joj ljudi koji je okružuju u Gerontološkom centru Zrenjanin. 

- Redovno čitam štampu i romane, te gledam i televiziju. Zainteresovana sam za događaje, mada su današnji mediji poptuno drugačiji od onoga kako je to izgledalo kada sam radila. To ne može da se poredi. Imam ćerku u Italiji koja dođe do mene da me neguje – kaže Anka. 

Slađana Aničić Ilić