„ПАМТИМ СВАКИ ТЕРЕН И СВАКО СЛОВО“ Некадашња новинарка „Слободне Војводине“ Анка Војновић не одустаје од писања ни у 93. години

Тренутно је у Геронотолошком центру у Зрењанину и каже да је писала за пољопривредну рубрику, те да је на терен ишла и сељачким колима. 

Пре 82 године, тачније 15. новембра 1942. године, на ротационом гештетнеру, у илегалној штампарији у Кисачкој улици 89 у Новом Саду одштампан је, с уредничким печатом Светозара Марковића Тозе, први број „Слободне Војводине” која је деценију касније понела име „Дневник”. 

Анка је након завршеног курса за новинарство у Београду, педесетих година писала занимљиве репортаже како вели углавном са терена. И данас се сећа свега и саговорника, те како је била похваљена за репортажу, о трактористи Македонцу. 

- Курс сам завршила на предлог Среског комитета партије. Живела сам у Јаши Томићу. После, по распореду Централног комитета добила сам посао у „Слободној Војводини“. Памтим те године као јако лепе. Мада, била сам дете са села, па сам се у граду јако тешко сналазила. Отац ме је одвео у Београд и тамо сам била у интернату и представио ме људима који су руководили тим курсом – каже Војновић за „Дневник“. 

Педесетих година у редакцији су јој колеге били Мирослав Илин и угледни новосадски новинар и први директор Телевизије „Нови Сад“ Слободан Будаков. 

- Одлазила сам на терен, а тада се јако тешко путовало аутобусима и обичним сељачким колима. Сећам се да нам је сељачким колима од Јабуке до Панчева требало сат времена да бих стигла на терен. Тамо сам радила репортажу о трактористи Македонцу који је оборио рекорде у послу.  У кући македонске породице сам преспавала, и после се вратила натраг у редакцију. Била је јако лепа репортажа, чак су ми људи који су радили у штампарији честитали на томе како је успела и добро написана – присећа се наша колегиница. 

Имали су вели машине на којима су сами куцали материјал који су како она вели предавали уредницима рубрике, који су сређивали текстове и даље слали у штампарију. Добијали су каже и дописе са терена и прерађивали их, те даље слали на штампање. 

- Након три године рада сам била премештена у Зрењанин за дописника северног Баната. Ту сам радила две године и онда сам забрљала. Добила сам списак шта треба да радим, али дечко са којим сам се забављала у то време и мој брат су требали да иду у војску. Испратила сам их и нисам отишла на задатак. Требала сам да направим извештај о трсци у Белом Блату.  Онда сам добила отказ. Након тога уз помоћ људи око мене запослена сам у тада оформљеном Радио Зрењанину, па сам прешла у бродоградилиште. Затим, сам отишла у Немачку где сам провела неколико година и вратила се у Зрењанин, где сам  и пенизонисана. Имам 93 године. Углавном сам добро, сем што старост осећам у рукама, ногама и леђима. Неку посебну болест осим оних тегоба које долазе у мојим годинама немам – каже наша саговорница. 

У новинарству позната поштапалица „свраба прстију“ код наше Анке и даље је актуелна, јер она и даље пише, али овај пут у стиховима. Тема су јој људи који је окружују у Геронтолошком центру Зрењанин. 

- Редовно читам штампу и романе, те гледам и телевизију. Заинтересована сам за догађаје, мада су данашњи медији поптуно другачији од онога како је то изгледало када сам радила. То не може да се пореди. Имам ћерку у Италији која дође до мене да ме негује – каже Анка. 

Слађана Аничић Илић