HODI MUDRO, NE POGINI LUDO Bolonjski proces i problemi visokog obrazovanja

S tim u vezi, jedan od najvažnijih zadataka razvoja društva postao je podrška obrazovanju i nauci, od kojih zavisi ekonomska, politička i kulturna stabilnost svake razvijene zemlje, kao i njen autoritet u međunarodnoj areni.

Krajem 20. veka visoko obrazovanje deluje kao temeljna komponenta održivog razvoja ljudske zajednice, u kojoj najznačajnije mesto ima univerzitetsko obrazovanje, čiji je glavni zadatak formiranje novog obrazovnog modela, različitog od modela industrijske faze razvoja.

Raznolikost koja se razvila do kraja 20. veka. sama po sebi postala je svojevrsni izazov, jer je otežavala razvoj jedinstvenog obrazovnog prostora. Procesi ujedinjenja obrazovne strukture postali su jedan od odgovora na ovo pitanje, a jedan od najvećih bio je Bolonjski proces.

Uspostavljanje Evropskog prostora visokog obrazovanja do 2010. godine bio je jedan od najvažnijih planova evropskog obrazovanja, koji je za cilj imao povećanje nivoa saradnje između visokoškolskih institucija u Evropi. 

Novi obrazovni model „celoživotnog učenja“

Osamdesetih godina 20. veka obrazovanje je beležila dominacija dva glavna trenda: unitarni sistem, gde se visoko obrazovanje izvodi na univerzitetima ili institutima univerzitetskog tipa, i binarni sistem – sa tradicionalnim univerzitetskim sektorom i posebnim neuniverzitetskim sektorom visokog obrazovanja.

Formulisan je novi obrazovni model, koji uključuje principe integracije i mobilnosti, i usko je povezan sa idejom „celoživotnog učenja“. Važan uslov za implementaciju ovog modela je razvoj kompatibilnog (stepenovanog) kreditnog sistema koji omogućava priznavanje diploma i sertifikata stečenih u školi, na fakultetu i na stručnom usavršavanju.

Ideja modela doživotnog učenja je u skladu sa strateškim ciljem Evrope da postane najkonkurentnije društvo zasnovano na znanju u svetu. Jedan od centralnih ciljeva Bolonjskog procesa je integracija svih evropskih standarda kvaliteta u visokom obrazovanju.

Preduslov je razvoj uporedivih metoda i kriterijuma za procenu kvaliteta istraživanja i nastave. Savet Evrope je 1998. godine preporučio saradnju u ovoj oblasti. Kao rezultat toga, osnovana je Evropska mreža za ocenjivanje kvaliteta (ENKA -European Higher Education Area ) za procenu kvaliteta u visokom obrazovanju. 

Obrazovanje dostiže nadnacionalni nivo i postaje deo globalnog tržišta 

Osamnaestog septembra 1988. godine na Kongresu evropskih rektora u Bolonji potpisana je „Opšta povelja univerziteta“ (Magna Charta Unifersitatum - Magna Charta Unifersitatum). Univerzitet se proglašava nezavisnim od političkih i ekonomskih vlasti.

Dakle, univerziteti treba da imaju autonomiju, a nastavnici i studenti da imaju slobodu u izboru mesta studiranja i nastave, korišćenju svojih znanja, veština i sposobnosti. 

Savet Evrope je 11. aprila 997. godine u Lisabonu potpisao Konvenciju o priznavanju kvalifikacija koje se tiču visokog obrazovanja. Usvojena su osnovna načela koja se odnose na ocenjivanje i priznavanje kvalifikacija stečenih na univerzitetima.

Obrazovanje dostiže nadnacionalni nivo i postaje deo globalnog tržišta. Razvoj ovog trenda odvijao se na različitim institucionalnim nivoima. Posebnu ulogu imao je Evropski sistem prenosa bodova, koji omogućava merenje obrazovnih postignuća u pojedinim jedinicama i njihovo prenošenje iz jedne obrazovne ustanove u drugu.

Ocenjuje se rad na seminarima, priprema projekata i drugi međuradovi i oblici aktivnosti. Da biste uspešno završili godinu, potrebno je da osvojite 60 poena - jedan bod je otprilike 25-30 sati rada.

Sati ne predstavljaju samo vreme provedeno na predavanjima, oni predstavljaju i vreme provedeno u radu na domaćem zadatku, tako da ne postoji stroga korelacija između rezultata i sati. Sve u svemu, jedna akademska godina je otprilike 1.200 sati (UK) do 1.800 sati (Nemačka).

Uveden je pojam „kredita“ i kreditnih jedinica, od kojih svaka podrazumeva 25 nastavnih časova (časova za predavanja, seminare, laboratorijske i samostalne studije). 

Povećao se broj fakultetski obrazovanih, ali se njihov kvantitet nije pretočio u kvalitet

Može se primetiti da je početkom 2000-ih nivo obrazovanja u srednjim školama opao, a brojni pokušaji njegovog reformisanja nisu doveli do željenih rezultata, univerzitet je dobio dodatni zadatak – da popuni praznine u obrazovanju i podigne nivo studenata, što je dovelo do izvesnog „licenciranja“ univerziteta i „potonuća“ celokupnog obrazovnog procesa.

Kao rezultat toga, nastala je situacija u kojoj je nivo diplomskih radova po završetku studija bio nešto lošiji nego kod studenata na istom nivou pre reforme. Naravno, povećao se broj fakultetski obrazovanih, ali se njihov kvantitet nije pretočio u kvalitet.

Na primer, u Italiji univerzitetska diploma ima nacionalni status, dajući pravo na rad u svim javnim institucijama, pa stoga konkurencija univerziteta u broju diplomaca koja je nastala kao rezultat reformi nije dovela do pozitivnih rezultata (nivo diploma sa malih pokrajinskih univerziteta ne zadovoljava uvek odgovarajuće standarde kvaliteta). 

Od sredine 2000-ih, došlo je do postepenog udaljavanja od trijumfalističkih govora o izgledima jedinstvenog evropskog (ili globalnog) obrazovnog prostora. Štaviše, postoji jasna kriza cele ove paradigme i rastuće interesovanje društva za etnokonfesionalne vrednosti, istorijske i kulturne tradicije i ideju nacionalnog suvereniteta.

Kriza se često izražava u veoma površnim sudovima i fobijama u vezi sa „nečim ogromnim, bezobličnim, što se neizbežno približava i donosi apokaliptične katastrofe”, ali u stvari ima veoma duboke korene. Zasniva se na percepciji transnacionalizacije kao procesa koji razara integritet nacionalnog državno-političkog i sociokulturnog prostora, ugrožavajući istorijski kontinuitet u razvoju društva.

Jasan primer za to u pedagoškoj zajednici jeste diskusija čiji učesnici pokušavaju da apeluju na tradicije visokog obrazovanja i predvide gubitak fundamentalnosti kao bliskog odnosa nauke i obrazovanja, uništavanje akademskog, sistematičnosti i eliminisanje holističkog obrazovnog modela za obuku „sertifikovanog specijaliste“.

U svom radikalnom obliku, ovakva osećanja su usko povezana sa idejama kulturno-istorijskog nacionalizma, apokaliptičnim raspravama o tome kako na ruševinama nacionalnog identiteta cveta „bezlična” i „haotična” kultura multikulturalizma (kosmopolitizam, postmodernizam), dok je društvo koje je izgubilo svoj „životni standard umetnosti” neminovno nametnuto u spoljašnji nerv.

Univerziteti i tržišna privreda stavljeni su u ravnopravan položaj

Tako je Bolonjska konvencija bila odgovor na izazove sa kojima se suočavalo evropsko i globalno društvo u oblasti visokog obrazovanja na prelazu iz 20. u 21. vek. U kontekstu globalizacije i integracije, odlučeno je da se objedini visoko obrazovanje i razviju zajednički kriterijumi za ocenjivanje i obuku.

Univerziteti i tržišna privreda stavljeni su u ravnopravan položaj. U kontekstu naučnog i tehnološkog napretka, evropski univerziteti su dobili nove mogućnosti za integraciju.

„Komercijalni model“ univerziteta, koji je formiran u novim uslovima, omogućio je široku dostupnost obrazovanju većem broju ljudi. Učenje na daljinu i druge inovacije u obrazovnom prostoru postale su stvarnost u 21 veku.

Problemi državne regulacije i privatne finansijske podrške nauci i obrazovanju postali su polazna tačka za dalju krizu visokog obrazovanja, izgrađenog na klasičnom modelu industrijskog društva. Oblici poput međunarodne studentske razmene počeli su da se široko koriste, što je dovelo do uvođenja koncepta akademske mobilnosti.

Ali problem podudarnosti stepena različitih nacionalnih obrazovnih sistema bio je akutan. Da bi se identifikovali najuspešniji univerziteti i definisala njihova ukupna misija, počeli su da se prave različite rang-liste. U procesu danas učestvuje ukupno 48 zemalja i Evropska komisija kao 49. članica.