BOŽIĆNA POSLANICA NJEGOVE SVETOSTI PATRIJARHA SRPSKOG GOSPODINA PORFIRIJA Molimo se i za nevino stradale ispod novosadske nadstrešnice
Draga naša deco duhovna, Danas, sabrani na svetoj Liturgiji, proslavljamo Rođenje Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, Onoga Koji je „radi nas ljudi i našeg spasenja sišao s nebesa, ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek”.
Ovaj Događaj sveti Maksim Ispovednik naziva ciljem tvoračkog čina Božjeg, – Tajnom Hristovom, sjedinjenjem Boga i tvorevine u Ličnosti Sina Božjeg Koji je postao čovek, – što možemo razumeti samo ako imamo u vidu da stvoreni svet ne može postojati večno bez jedinstva sa Bogom Tvorcem. Zašto? Da bi stvorena priroda prevazišla smrt i postojala večno, mora biti u zajednici sa samim Izvorom života, sa Trojičnim Bogom.
U tu zajednicu smo svi mi ljudi uvedeni kad je pre 20 vekova, blagovoljenjem Boga Oca i sadejstvom Duha Svetoga, Sin Božji Jedinorodni sišao u ljudsku „dolinu plača”, da bi se očovečio i u maloj Vitlejemskoj pećini rodio kao Dete.
Istovremeno mi, koji praznujemo u miru, ne smemo zaboraviti one koji stradaju, tuguju i ove dane radosti provode prognani iz svojih domova, ponavljajući tako sudbinu Bogomladenca Hrista, već u najranijem detinjstvu prognanika, koji je, zajedno sa Svojom Presvetom i Prečistom Majkom i pravednim Josifom Obručnikom, morao da beži u Egipat pred tiraninom Irodom.
Molitveno vapijemo i za nevino stradale u padu nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici. Gledamo u svoja srca, i gledamo se međusobno, moleći se Gospodu da nam podari snage da iz toga tragičnog događaja, ali i drugih u zemlji i svetu, stalno izvlačimo opominjuću pouku da jedni prema drugima moramo biti braća i ljudi.
Osećamo očinsku potrebu da i ovog Božića svoj saborni glas uputimo pre svega našoj duhovnoj deci na Kosovu i Metohiji, ali i svima do kojih stiže apel Crkve Svetosavske. Srpski narod je u ovoj svojoj vekovnoj postojbini već četvrt veka najugroženiji i najnezaštićeniji u Evropi. Izložen pritiscima, hapšenjima, nasilnom otimanju opštinskih samouprava, gašenju lokalnih zdravstvenih službi, otimanju zemljišta i druge imovine, rušenju grobalja i spomenika kulture, neprestano biva zastrašivan i proganjan. Mi vas, braćo i sestre naše na Kosovu i u Metohiji, gledamo sa ljubavlju, poštovanjem i zahvalnošću. Divimo se vašoj veri, junaštvu, strpljenju i trpljenju. Kao što verujemo rečima Gospodnjim da su ,,blaženi gladni i žedni pravde jer će se nasititi” verujemo da će svanuti dan kad će i za vas i za vasceli naš narod zasjati Sunce pravde, Hristos Bog naš, i i vi nasititi pravde Njegove.
Crkva ne osuđuje, ne deli, ne pravi razliku među braćom,
nego podseća da smo svi jedni drugima potrebni
i sve poziva na mir i zajednicu ljubavi
Najveći blagoslov u godini koja započinje donosi nam proslava 850. godišnjice od rođenja najznačajnije ličnosti u istoriji našeg naroda – Svetog Save. Ovom prilikom, duboko zabrinuti zbog sadašnjih dešavanja u našem narodu, želimo da ukažemo na dve činjenice iz njegovog života, moleći se da u znaku pouke koja iz njih izvire protekne godina koja je pred nama.
Prvo, svojim odlaskom u Svetu Goru, mladi Rastko je, poput mladića iz jevanđelske priče koji je uputio Hristu najradikalnije pitanje: Učitelju dobri, šta da učinim da zadobijem život večni? potvrdio činjenicu da je mladost gladna i žedna večnosti, odnosno: punoće, istine, pravde, dobrote, ljubavi, lepote, uopšte smisla. Međutim, za razliku od pomenutog mladića, Sveti Sava je dobrovoljno i radosno pošao za Hristom. Na njegovom primeru, kao i na primeru mnogih mladih ljudi kroz istoriju, vidimo da nije dovoljna samo blagoslovena glad i žeđ za smislom. Potreban je preobražaj, izlaženje iz sebe, život u vrlini, život po Jevanđelju Hristovom, po Reči Njegovoj. Potreban je podvig ljubavi prema Bogu, ali i prema svakom čoveku kao svom večnom bratu. A ta ljubav je u slušanju, razumevanju, zagrljaju i prihvatanju drugog kao bližnjeg; u praštanju, saosećanju, milosrđu, žrtvi, u svakoj hristopodobnoj vrlini. Sve su to dela ljubavi koje je sveti Sava, naš Prosvetitelj i Učitelj zauvek, pošavši za Hristom, preobražen i osvećen blagodaću Duha Svetoga, činio i projavljivao. Upravo zato što je bio Bogom preobražen i prosvećen, kao svetitelj Božji, postao je uzor i primer svima, pa čak i svome rođenom ocu. U svetlu njegovog primera pozvani smo da sa pažnjom osluškujemo mladost, da je poštujemo, čuvamo i osnažujemo u svemu što je dobro i čestito. U isto vreme, naša je obaveza da, osim brige o mladima, rečju i delima ljubavi, čitavim svojim životom, svedočimo da se punoća za kojom tragaju nalazi u Hristu Gospodu, da je Hristos smisao svega i da, ako Hristos bude na prvom mestu, sve će doći na svoje mesto.
Strada se od Iroda i u 21. veku
Vidimo da u mnogim krajevima sveta majke i očevi, sa dečicom u naručju, bežeći od savremenih Iroda, doživljavaju i u 21. veku sudbinu vitlejemske dece iz dobra Rođenja Hristova. U krajevima gde je Hristos rođen i sad se čuje ,,plač i naricanje mnogo”. Tamo, kao i u susednim zemljama, Siriji i Libanu, broj ljudskih žrtava nemilice se umnožava, a broj ubijene dece, što je najstrašnije, mnogo je prevazišao broj dece stradale od Irodovih ruku. Sa molitvenim vapajima Bogu da daruje mir celome svetu, gledamo i na strašni sukob jednokrvne i jednoverne braće u Ukrajini i Rusiji, koji ulazi u četvrtu godinu.
Druga činjenica poučna za godinu pred nama jeste izmirenje zavađene braće koje je izvršio Sveti Sava nad moštima njihovog oca, svetog Simeona Mirotočivog, 1207. u Studenici. Za pomirenje nisu bile dovoljne samo njegova molitva i trud, iako ga bez njih ne bi bilo. Neophodno je bilo i da oba brata pruže ruku jedan drugome, da se zagrle i oproste jedan drugome. To je bio jedini pravi, jevanđelski način da se postigne mir među braćom, u državi i u narodu. Sveti Sava, nadahnut Jevanđeljem Hristovim, pokazao je ovim i ostavio nam u amanet obrazac crkvenog miriteljskog postupanja.
Po svaku cenu gradimo mostove razumevanja,
ljubavi i mira, iako dobro znamo
da graditelji mostova
neretko bivaju kamenovani sa obe obale
Crkva ne osuđuje, ne deli, ne pravi razliku među braćom, nego podseća da smo svi jedni drugima potrebni i sve poziva na mir i zajednicu ljubavi. Ne zaboravimo da mnoštvo nesreća, sukoba i ratova započinju dehumanizacijom bližnjeg, potiranjem ljudskosti drugog ljudskog bića. Zato je od presudne važnosti da svi, koliko nas ima, prestanemo da koristimo rečnik u kome se drugi prvo naziva strancem, zatim protivnikom, onda neprijateljem i, na samom kraju, neljudskim bićem. Setimo se kobnih posledica takvih postupaka u istoriji ljudskog roda, koji su, na žalost, mnogobrojni! Setimo se naše prošlosti i podela od kojih do danas ne možemo da se oporavimo! Budimo dostojni naslednici Svetog Save mirotvorca i njegove braće, a ne Kaina, prvog bratoubice, koji je Samome Gospodu Bogu uputio najstrašnije reči: "Zar sam ja čuvar brata svojega?”
Stoga, braćo i sestre, gde god da živimo, premošćujmo međusobne jazove, slušajmo jedni druge, uvažavajmo stavove jedni drugih, pogotovu kad su drugačija od naših! Odustanimo od agresije i nasilja kao načina rešavanja problemâ i nesuglasicâ! Po svaku cenu gradimo mostove razumevanja, ljubavi i mira, iako dobro znamo da graditelji mostova neretko bivaju kamenovani sa obe obale.
U radosti Božića, jedine istinske novine pod Suncem, kad se Bog zauvek izmirio sa čovekom, zagrlimo Hrista i jedni druge, slavosloveći božićnu himnu:
„Hristos se rađa, slavite!“
MIR BOŽJI
– HRISTOS SE RODI!
