NAŠ TROFEJNI ODBOJKAŠ ANDRIJA GERIĆ, UČESTVOVAO U ZLATNOM POHODU VATERPOLISTA SRBIJE NA OLIMPIJADI U PARIZU – KAO SPORTSKI PSIHOLOG Izvući ono najbolje u željenom trenutku

Recimo samo toliko da u svojoj riznici ima zlatnu olimpijsku medalju iz Sidneja 2000. i bronzu sa Igara u Atlanti 1996. godine. Iako je bio najmlađi, ili jedan od njih, umeo je da se suoči sa pritiskom velikih očekivanja i pronađe svoje mesto među besmrtnim asovima jugoslovenskog i srpskog sporta.

Po završetku sjajne karijere, ovaj 203 cm visoki Novosađanin nije spavao na lovorikama. Naprotiv! Rešio je i u delo pretočio to da završi studije psihologije i posveti se nauci, najčešće radeći upravo sa sportistima i pomažući im na putu kojim su krenuli. Koliko je i u novoj ulozi uspešan, najbolje može da posvedoči činjenica da je bio član stručnog štaba vaterpolo reprezentacije Srbije, koja je, nedavno u Parizu, osvojila treću uzastopnu zlatnu olimpijsku medalju. Iako popularni Gera nije čovek iz tog sporta, selektor Uroš Stevanović nedavno je posebno naglasio da je taj nestvarni uspeh bio i njegova velika zasluga i da novo zlato pripada i njemu.

- Počeli smo zajednički rad još negde u maju – rekao je Andrija Gerić u priči za „Dnevnik“. – Znao sam da imamo fantastične vaterpoliste, ali su oni, u poslednje dve godine, imali problem s timskom dinamikom i odnosom među njima. Baš tu mislim da sam im pomogao, naravno, uz pomoć trenera i blagoslov njih samih. Drago mi je zbog toga što su me prihvatili, jer dolazim iz sasvim drugog sporta, a o vaterpolu sam nešto znao preko klijenata, s kojima sam ranije radio. Sada sam imao priliku da dosta toga naučim i drago mi je što sam bio deo svega toga s neke druge strane. Četiri puta sam bio na Igrama kao igrač, a sada sam bio u stručnom štabu, gde samo indirektno možeš da utičeš na neke stvari. I ispalo je dobro.

 Kako ste se snašli među vaterpolistima?

- Osim ogromne količine rada koji su momci uložili na treninzima, onda i psihološkog dela, imali smo malo i sreće. Postići onakav gol, kao što je to kapiten Jakšić uradio u četvrtfinalu s Grčkom, dešava se zaista retko, ali su ga sami igrači shvatili kao neku vrstu nagrade timu, za sve ono što je u to uloženo. To se u sportu dešava, ali još jednom ističem da su svi igrači trenirali i držali se sjajno i među njima je vladala ona prava atmosfera. Radili smo puno na tome, što je na kraju krunisano zlatnom medaljom.

 Ipak, malo ko je, bolje da kažemo - gotovo niko, očekivao takav uspeh?

- Zaista je bilo tako, ali smo mi, iznutra, od početka govorili da u Parizu idemo na medalju i da nam je to cilj. Zlato su svi potajno priželjkivali, jer smo bili svesni da u vaterpolu ima nekih osam ekipa koje su veoma slične i sve bukvalno zavisi od inspiracije i nijanse. Upravo je mentalna priprema bila ta nijansa, nekome više, a nekome manje, jer smo u timu imali trojicu igrača, istinske „baba roge“, koji su dva puta pre Pariza osvajali olimpijsko zlato, tu mislim na Dušana Mandića, Petra Jakšića i Savu Ranđelovića.

 Kada je turnir u Parizu počeo, nije Srbija delovala kao ekipa koja može da trijumfuje. Na jedvite jade pao je Japan, pa je usledio težak poraz od Australije, pa...

- Sve me je to podsetilo na nas, odbojkaše, iz Sidneja 2000. godine. I nas su tada bukvalno svi otpisali, a činjenica je bila da smo formu „gađali“ za završnicu, odnosno drugu nedelju. U grupi je bitno da budeš među četiri prvoplasirane selekcije, a u željenu formu treba da uđeš onda kada se stvari rešavaju. Stevanović mi je otvoreno rekao da hoće da mu pomognem da ekipa prođe četvrtfinale. Dosta sam radio s igračima, nastojeći da skinem pritisak s njih, jer na dva prethodna takmičenja nisu uspevali da prođu četvrtfinalni susret.

 Koliko vam je, u vašem delu posla, pomoglo to što znate kakav stres i pritisak donose Olimpijske igre?

- Selektor Stevanović mi je rekao da su se odlučili za mene zbog toga što sam sve to što igrače čeka, već prošao u karijeri. Koliko god da neki ljudi pričaju da uloga psihologa nije toliko važna, jer se, kao, držimo strukture, druga je stvar kada si, kao ja,  sve to osetio na vlastitoj koži. Znaš kako je to kad igraš pod frkom, kao u četvrtfinalu, a onda i u duelu za zlatnu medalju. Jedno je kada si o takvim stvarima čitao u knjigama, a nešto potpuno drugačije kada o svemu imaš praktično znanje. Kada smo došli u tu fazu, moj zadatak bio je da igračima pomognem da utakmice doživaljavaju kao – utakmice i da budu fokusirani na ono što svaki od njih treba da radi. Nisu smeli da dopuste sebi da im misli odlutaju na neke druge stvari, već da budu usredsređeni na postavljene zadatke.

Slika za pamćenje

Prisetio se Gerić polufinalnog susreta u kojem je Srbija potpuno nadigrala selekciju SAD.

- Postoji ona slika za pamćenje, koju i sada čuvam u telefonu, u kojoj se videla namera rivala da zaustavi Mandića, na kojoj sva šestorica igrača u odbrani izlaze u blok našem najboljem strelcu. Međutim, tada su golove postizali i ulogu Mandića preuzeli Ćuk, Jakšić, Dedović i ostali i tu se videla poenta timske igre. Jedan igrač odvlačio je pažnju odbrane, otvarajući prostor drugima da dođu do punog izražaj.

 U čemu je, konkretno, uloga psihologa u jednom timu, odnosno u sportu, odnosno na koji način prilazite igračima?

- Sa svakom ekipom s kojom sam do sada radio, prvo imam individualne sesije, gde, kroz razgovor, uviđam to s kakvim se problemima suočavaju i na čemu treba da radimo. Svaki od tih momaka ima svet u kom svakodnevno živi i u kojem se suočava s određenim stvarima, svejedno da li su one privatne prirode, ili se tiču samog sporta. Posle toga radim grupne sesije, najpre sa ekipom, posle toga se pridružuju i treneri, da bih sve okončao kroz razgovor sa samim trenerima. Moj posao je da primetim šta je to što eventualno ne funkcioniše, odnosno šta nije dobro. Najčešće je problem s trenerima vezan za komunikaciju, dok između igrača pokušavam da ustanovim ko s kim funkcioniše i obruto. Imao sam pomoć samih članova naše reprezentacije, jer su bili otvoreni za rad i nisu me „bušili“, što je jako važno. Tu bih, naravno, dodao i saradnju s trenerom Stevanovićem, koji je, kao po pravilu, uvažavao sugestije koje je od mene dobijao. Isti slučaj bio je i sa ostalim članovima stručnog štaba.

 Koliko psihologija realno može da pomogne samim sportistima?

- Osnovno je to da sam sportista želi da radi i da bude otvoren, jer ukoliko to ne želi, „džabe smo krečili“. Zadatak psihologa je da pomogne i to pravi razliku u tome da li ćeš da pobediš ili izgubiš. Svi momci rade kako treba sa fizičkog, tehničkog i taktičkog aspekta, jer ako je neko od njih na dan utakmice ispod nivoa, ili razmišlja o stvarima o kojima to ne bi trebao da čini, onda naučne tehnike mogu da mu vrate fokus tamo gde treba da bude. Poenta je u tome da iz sebe izvučeš ono najbolje kada ti sam to želiš, a ne kada se to desi. Po meni, mentalna priprema je jako važna i propagiram to da svaki ozbiljan klub i sportista, treba da ima nekog s kim radi na tim stvarima. Kako postoji trener za fizičku pripremu, tako treba da imate i trenera za glavu, koji će da pomogne da se prevaziđu određene stvari i da vas nauči da uzalud ne gubite energiju i vreme.

 Utisak je da se Uroš Stevanović i raniji trofejni selektor Dejan Savić dosta razliku u pristupu radu. Uroš deluje staloženo i relativno smireno, dok je Savić izuzetno temperamentno vodio tim?

- O tome koliko je Uroš miran, možemo da razgovaramo... U vaterpolu postoji neka trenerska škola, u kojoj stručnjaci viču i temperamentni su, ali mislim da to danas više ne može da prođe. Setite se da su se šestorica naših reprezentativaca povukli iz državnog tima, a da su mlađi trebali da preuzmu njihove uloge i postanu nosioci. Međutim, po meni je pravi potez bio to što je selektor Stevanović vratio Dedovića i Ćuka, jer su doneli određenu stabilnost. Sam Ćuk mi je bio „desna ruka“, jer je držao svlačionicu, ostali su ga, kao najstarijeg, slušali, a on sam je vrlo pozitivan lik. Kada stvari u bazenu ne idu, „raspada se“ ekipa i prave se klanovi, a ova dvojica momaka to nisu dozvolili. Jednostavno, posle lošijeg starta na olimpijskom turniru i vrelog šamara koji smo dobili od Australije, momci su ostali zajedno, gledali snimke i razgovarali, ni jednog trenutka ne zaboravljajući zbog čega su došli u Pariz.

 Dotaknimo se, na kraju, i sada već mitskog govora Novaka Đokovića našim najboljih vaterpolista... Da li ste bili prisutni dok je Nole motivisao igrače i o čemu im je pričao?

- Nole je došao posle našeg poraza od Australije i ispričao igračima određenu priču. Otprilike znam na šta se ona odnosila, ali nisam bio u prostoriji dok je to trajalo, nisu mi dali, ha,ha, ha... U svakom slučaju, video sam da je momcima to prijalo, jer je Novak najbolji sportista planete i svi ga gledaju s dozom strahopoštovanja. Jeste Đoković posle toga jedva dobio sledeći meč, pa su se treneri zezali u stilu „uspeli ste i Novaka da rasturite“, ali je bitna bila ta podrška koja je vladala među našim sportistima, bez obzira čime da se bave.

Na kraju, Andrija Gerić nam je otkrio da je postigao dogovor da radi u jednom podkastu, kao i da nastavi rad sa sportistima u domenu psihologije. I, da, sledeći cilj mu je da postane predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, pred Olimpijadu u Brizbejnu, 2032. godine.

Aleksandar Predojević