НАШ ТРОФЕЈНИ ОДБОЈКАШ АНДРИЈА ГЕРИЋ, УЧЕСТВОВАО У ЗЛАТНОМ ПОХОДУ ВАТЕРПОЛИСТА СРБИЈЕ НА ОЛИМПИЈАДИ У ПАРИЗУ – КАО СПОРТСКИ ПСИХОЛОГ Извући оно најбоље у жељеном тренутку

Рецимо само толико да у својој ризници има златну олимпијску медаљу из Сиднеја 2000. и бронзу са Игара у Атланти 1996. године. Иако је био најмлађи, или један од њих, умео је да се суочи са притиском великих очекивања и пронађе своје место међу бесмртним асовима југословенског и српског спорта.

По завршетку сјајне каријере, овај 203 цм високи Новосађанин није спавао на ловорикама. Напротив! Решио је и у дело преточио то да заврши студије психологије и посвети се науци, најчешће радећи управо са спортистима и помажући им на путу којим су кренули. Колико је и у новој улози успешан, најбоље може да посведочи чињеница да је био члан стручног штаба ватерполо репрезентације Србије, која је, недавно у Паризу, освојила трећу узастопну златну олимпијску медаљу. Иако популарни Гера није човек из тог спорта, селектор Урош Стевановић недавно је посебно нагласио да је тај нестварни успех био и његова велика заслуга и да ново злато припада и њему.

- Почели смо заједнички рад још негде у мају – рекао је Андрија Герић у причи за „Дневник“. – Знао сам да имамо фантастичне ватерполисте, али су они, у последње две године, имали проблем с тимском динамиком и односом међу њима. Баш ту мислим да сам им помогао, наравно, уз помоћ тренера и благослов њих самих. Драго ми је због тога што су ме прихватили, јер долазим из сасвим другог спорта, а о ватерполу сам нешто знао преко клијената, с којима сам раније радио. Сада сам имао прилику да доста тога научим и драго ми је што сам био део свега тога с неке друге стране. Четири пута сам био на Играма као играч, а сада сам био у стручном штабу, где само индиректно можеш да утичеш на неке ствари. И испало је добро.

 Како сте се снашли међу ватерполистима?

- Осим огромне количине рада који су момци уложили на тренинзима, онда и психолошког дела, имали смо мало и среће. Постићи онакав гол, као што је то капитен Јакшић урадио у четвртфиналу с Грчком, дешава се заиста ретко, али су га сами играчи схватили као неку врсту награде тиму, за све оно што је у то уложено. То се у спорту дешава, али још једном истичем да су сви играчи тренирали и држали се сјајно и међу њима је владала она права атмосфера. Радили смо пуно на томе, што је на крају крунисано златном медаљом.

 Ипак, мало ко је, боље да кажемо - готово нико, очекивао такав успех?

- Заиста је било тако, али смо ми, изнутра, од почетка говорили да у Паризу идемо на медаљу и да нам је то циљ. Злато су сви потајно прижељкивали, јер смо били свесни да у ватерполу има неких осам екипа које су веома сличне и све буквално зависи од инспирације и нијансе. Управо је ментална припрема била та нијанса, некоме више, а некоме мање, јер смо у тиму имали тројицу играча, истинске „баба роге“, који су два пута пре Париза освајали олимпијско злато, ту мислим на Душана Мандића, Петра Јакшића и Саву Ранђеловића.

 Када је турнир у Паризу почео, није Србија деловала као екипа која може да тријумфује. На једвите јаде пао је Јапан, па је уследио тежак пораз од Аустралије, па...

- Све ме је то подсетило на нас, одбојкаше, из Сиднеја 2000. године. И нас су тада буквално сви отписали, а чињеница је била да смо форму „гађали“ за завршницу, односно другу недељу. У групи је битно да будеш међу четири првопласиране селекције, а у жељену форму треба да уђеш онда када се ствари решавају. Стевановић ми је отворено рекао да хоће да му помогнем да екипа прође четвртфинале. Доста сам радио с играчима, настојећи да скинем притисак с њих, јер на два prеthodna такмичења нису успевали да прођу четвртфинални сусрет.

 Колико вам је, у вашем делу посла, помогло то што знате какав стрес и притисак доносе Олимпијске игре?

- Селектор Стевановић ми је рекао да су се одлучили за мене због тога што сам све то што играче чека, већ прошао у каријери. Колико год да неки људи причају да улога психолога није толико важна, јер се, као, држимо структуре, друга је ствар када си, као ја,  све то осетио на властитој кожи. Знаш како је то кад играш под фрком, као у четвртфиналу, а онда и у дуелу за златну медаљу. Једно је када си о таквим стварима читао у књигама, а нешто потпуно другачије када о свему имаш практично знање. Када смо дошли у ту фазу, мој задатак био је да играчима помогнем да утакмице доживаљавају као – утакмице и да буду фокусирани на оно што сваки од њих треба да ради. Нису смели да допусте себи да им мисли одлутају на неке друге ствари, већ да буду усредсређени на постављене задатке.

Слика за памћење

Присетио се Герић полуфиналног сусрета у којем је Србија потпуно надиграла селекцију САД.

- Постоји она слика за памћење, коју и сада чувам у телефону, у којој се видела намера ривала да заустави Мандића, на којој сва шесторица играча у одбрани излазе у блок нашем најбољем стрелцу. Међутим, тада су голове постизали и улогу Мандића преузели Ћук, Јакшић, Дедовић и остали и ту се видела поента тимске игре. Један играч одвлачио је пажњу одбране, отварајући простор другима да дођу до пуног изражај.

 У чему је, конкретно, улога психолога у једном тиму, односно у спорту, односно на који начин прилазите играчима?

- Са сваком екипом с којом сам до сада радио, прво имам индивидуалне сесије, где, кроз разговор, увиђам то с каквим се проблемима суочавају и на чему треба да радимо. Сваки од тих момака има свет у ком свакодневно живи и у којем се суочава с одређеним стварима, свеједно да ли су оне приватне природе, или се тичу самог спорта. После тога радим групне сесије, најпре са екипом, после тога се придружују и тренери, да бих све окончао кроз разговор са самим тренерима. Мој посао је да приметим шта је то што евентуално не функционише, односно шта није добро. Најчешће је проблем с тренерима везан за комуникацију, док између играча покушавам да установим ко с ким функционише и обруто. Имао сам помоћ самих чланова наше репрезентације, јер су били отворени за рад и нису ме „бушили“, што је јако важно. Ту бих, наравно, додао и сарадњу с тренером Стевановићем, који је, као по правилу, уважавао сугестије које је од мене добијао. Исти случај био је и са осталим члановима стручног штаба.

 Колико психологија реално може да помогне самим спортистима?

- Основно је то да сам спортиста жели да ради и да буде отворен, јер уколико то не жели, „џабе смо кречили“. Задатак психолога је да помогне и то прави разлику у томе да ли ћеш да победиш или изгубиш. Сви момци раде како треба са физичког, техничког и тактичког аспекта, јер ако је неко од њих на дан утакмице испод нивоа, или размишља о стварима о којима то не би требао да чини, онда научне технике могу да му врате фокус тамо где треба да буде. Поента је у томе да из себе извучеш оно најбоље када ти сам то желиш, а не када се то деси. По мени, ментална припрема је јако важна и пропагирам то да сваки озбиљан клуб и спортиста, треба да има неког с ким ради на тим стварима. Како постоји тренер за физичку припрему, тако треба да имате и тренера за главу, који ће да помогне да се превазиђу одређене ствари и да вас научи да узалуд не губите енергију и време.

 Утисак је да се Урош Стевановић и ранији трофејни селектор Дејан Савић доста разлику у приступу раду. Урош делује сталожено и релативно смирено, док је Савић изузетно темпераментно водио тим?

- О томе колико је Урош миран, можемо да разговарамо... У ватерполу постоји нека тренерска школа, у којој стручњаци вичу и темпераментни су, али мислим да то данас више не може да прође. Сетите се да су се шесторица наших репрезентативаца повукли из државног тима, а да су млађи требали да преузму њихове улоге и постану носиоци. Међутим, по мени је прави потез био то што је селектор Стевановић вратио Дедовића и Ћука, јер су донели одређену стабилност. Сам Ћук ми је био „десна рука“, јер је држао свлачионицу, остали су га, као најстаријег, слушали, а он сам је врло позитиван лик. Када ствари у базену не иду, „распада се“ екипа и праве се кланови, а ова двојица момака то нису дозволили. Једноставно, после лошијег старта на олимпијском турниру и врелог шамара који смо добили од Аустралије, момци су остали заједно, гледали снимке и разговарали, ни једног тренутка не заборављајући због чега су дошли у Париз.

 Дотакнимо се, на крају, и сада већ митског говора Новака Ђоковића нашим најбољих ватерполиста... Да ли сте били присутни док је Ноле мотивисао играче и о чему им је причао?

- Ноле је дошао после нашег пораза од Аустралије и испричао играчима одређену причу. Отприлике знам на шта се она односила, али нисам био у просторији док је то трајало, нису ми дали, ха,ха, ха... У сваком случају, видео сам да је момцима то пријало, јер је Новак најбољи спортиста планете и сви га гледају с дозом страхопоштовања. Јесте Ђоковић после тога једва добио следећи меч, па су се тренери зезали у стилу „успели сте и Новака да растурите“, али је битна била та подршка која је владала међу нашим спортистима, без обзира чиме да се баве.

На крају, Андрија Герић нам је открио да је постигао договор да ради у једном подкасту, као и да настави рад са спортистима у домену психологије. И, да, следећи циљ му је да постане председник Одбојкашког савеза Србије, пред Олимпијаду у Бризбејну, 2032. године.

Александар Предојевић