NOVAK ĐOKOVIĆ "OTVORIO DUŠU": To mi je bila zvezda vodilja
Najbolji srpski teniser Novak Đoković još jednom se prisetio zlatnog trenutka svoje karijere i osvajanja olimpijskog najsjajnije medalje u Parizu.
Najtrofejniji teniser svih vremena je u velikom finalu savladao Karlosa Alkarasa od kojeg je nedugo pe toga izgubio finale Vimbldona. U još jednom epskom duelu, na Šatrijeu, opravdao je epitet najboljeg svh vremena i najbolje mentalno spremnog igrača svih vremena.
Danas, o tom trijumfu, na koji je čekao više nego na bilo koji drugi u karijeri, kaže da mu je najdraži u karijeri.
"Postoji više razloga, ali onaj najveći je zato što sam imao čast da predstavljam Srbiju na najvećoj sportkskoj smotri. Olimpijada je prvi veliki i najveći globalni događaj. Održava se na svake četiri godine i retke su prilike. Drugi razlog je zato što su moje Olimpijske igre bile turbulentne. Prvo u Pekingu bronza, posle poraza od Nadala. Posle toga sam odigrao tri Olimpijade, od kojih sam dva puta izgubio u polufinalu. To su događaji koji se retko odigravaju. Mi u tenisu imamo sreće da igramo grend slemove i uvek iznova priliku svake godine da se dokažemo. Ali, Olimpijada je tako dragocena. Samim tim što sam u prve četiri Olimpijade propuštao šansu i što sam imao operaciju kolena manje od dva meseca pre Pariza. Igrao sam i finale Vimbldona, izgubio ga, pa onda istog tog rivala u finalu OI pobedio. Na terenu koji dobro znam, gađao sam ne neku medalju, nego zlato", izjavio je gostujući na RTS.
Evocirao je u detalje momenat kada je shvatio kada je konačno postao olimpijski šampion.
"U naletu emocija sam pao na zemlju i sama činjenica da su na tribinama bili najbliži ljudi, moja supruga, deca, moj tim, pripadnici olimpijskog tima Srbije. To ne mogu da doživim na bilo kom drugom turniru. Da dolaze kolege iz srpskog olimpijskog tima, to mi je dalo dodatan podstrek. Najlepši set emocija koji sam doživeo u životu je taj protiv Alkarasa, kada sam pao na kolena. Nemoguće je opisati sve te emocije, blagosloven sam da sam ih doživeo puno, ali ove se izdvajaju kao posebne".
"Ne znam da li ću ikada više igrati u Srbiji"
Dejvis kup protiv Grčke je takođe bila tema razgovora.
"Odlično je sve za sada, teče u najboljem redu. Ja sam nekoliko puta ove godine rekao, jer me svi pitaju na konferencijama: 'dobro, šta te dalje motiviše?'. Mene motivišu Grend slemovi i igranje za reprezentaciju. Drago mi je što sam još uvek na raspolaganju selektoru Viktoru Troickom, koga znam još iz detinjstva. Pored te zlatne medalje i prvog Vimbldona, izdvojio bih taj Dejvis kup 2010. godine. Jer, kada igrate za svoju zemlju, imate saigrače na klupi, selektora, podršku sa tribina. Format je takav da se sve izmenjalo i nemamo mnogo priliku da igramo kod kuće. Poslednji put kada sam igrao pred svojim navijačima je bilo baš u 'Pioniru' pre sedam godina i ne znam da li ću još ikada do kraja karijere igrati ovde. Zato pozivam sve da dođu i podrže nas", rekao je Novak Đoković.
Nije bilo lako, ispred sebe je imao mladog španskog lava željnog novog velikog uspeha, a u sebi i svojoj glavi misli o poslednjoj prilici da osvoji olimpijski turnir.
"Pritisak, onaj opšti, uvek je prisutan. Pogotovo kada ste u mojoj poziciji, kada morate svaki meč da pobedite. Ta očekivanja, što od drugih i od samo sebe, a ja sam samokritičan i uvek očekujem perfekciju, mnogo vremena tokom cele godine žrtvujem da bih sebe doveo u situaciju da izađen na teren i odigram najbolji tenis koji mogu. Poslednjih godina je malo drugačije, godine su tu i moram da budem selektivniji kada odlučujem šta igram. Olimpijada mi je već godinama unazad bila cilj, povreda na RG me je zabrinula, ali kada sam uspeo da dođem do finala Vimbldona osetio sam olakšanje jer sam znao da ću biti spreman za OI".
Podelio je još utisaka o svom velikom ostvarenju u Parizu. Osetio je, kaže, podršku naroda.
"Dodatan pritisak uvek postoji. Recimo, pobedio sam Nadala na Centralnom terenu Rolan Garosa je retkost za sve nas i pokazatelj da sam u dobroj formi. Fizički sam se dobro osećao, mentalno takođe. Hteo sam tu zlatnu medalju, znao sam da me cela država prati i tu energiju sam takođe osećao. Kada sve ove okolnosti osećamo, taj dodatan pritisak mi je bio manji nego obično. Recimo u Njujorku sada, otišao sam ne baš najspremniji. Od početka turnira sam osećao da to nisam bio ja na terenu. I samim tim sam osećao mnogo veći taj dodatan pritisak. Vi ste sami na terenu, morate da pronalazite rešenja. To je čar i lepota ovog sporta. Ali, ako vam je loš dan i ako nemate rešenje, vi ste izgubili. To je mač sa dve oštrice. Sama ta činjenica da sam deo individualnog sporta, naterala me je da se osamostalim, u smislu svoje rutine. Naravno, uvek imate ljude koji vas usmeravaju, ali vi donosite sami svoje odluke, da li ćete se žrtvovati. Ciljevi životni i rezultatski su uvek zvezda vodilja, a meni je Olimpijada stvarno bila zvezda vodilja. Kao mali sam sanjao Vimbldon i da budem prvi na svetu, jer tenis nije klasičan olimpijski sport. Drugi sportisti se spremaju četiri godine samo za to, a mi između toga imamo mnogo turnira i obaveza. Njima je to dragocenije. Ja sam uvek pratio proslavljene košarkaše i odbojkaše, koji su se vraćali sa najvećim odličjima, a ja to gledao na TV. Tek kada sam je odigrao, osetio te vrednosti. Plus olimpijsko selo. Kada se šetaš među 10.000 najboljih sportista na svetu, osetiš kako oni žive, dobiješ iskustvo... To ne može sportista da doživi ni na jednom takmičenju".
Đoković otkrio ko je najzaslužniji za njegove uspehe: Niko kao vaterpolisti
Vaterpolisti su govorili o motivacionim porukama koje im je doneo Novak Đoković.
"Situacija sa zlatnim vaterpolistima nije bila planirana. Neki su pričali o tome u javnosti. Nisam hteo da pričam o tome, ne želim da otkrijem šta sam im rekao u sobi. Došao sam, a oni su imali timski sastanak i nisu bili u dobrom raspoloženju. Počeli su da sumnjaju u sebe, a oni su nas toliko puta obradovovali. Niko nikad kao oni. Svaka utakmica njima, bilo klupska ili reprezentativna, mora pobeda. Ako nije, to je smak sveta. Više sam delio svoja iskustva, jer su me zamolili iz misije da posvetim svoje vreme i uđem u njihovu prostoriju. Oni su bili iznenađeni, i ja sam bio. Sve je bilo spontano. Ali, iako nismo u istom sportu, imamo puno zajedničkih imenitenja koji povezuju naše sportove. Iz opšte perspektive, možemo da pričamo o istim ili sličnim stvarima. Ne volim da dajem savete, ali volim da podelim svoje iskustvo i onda mi je drago ako se neko pronađe u tome. Ali, nemojte meni da pripisujete njihovo zlato", nasmejao se Đoković.
Psihička stabilnost?
"To datira iz ranijih dana. U početnim godinama bavljenog tenisa. imao sam primer, pre svega u svom ocu koji je bio i i dalje je uporan. Verovao je u mene čak i kada ja nisam. I majka, koja je izdržavala četiri muškarca, pošto imam dva brata, u 40 kvardata. Bilo je mnogo izazova, jer sam ja izabrao sport koji je izuzetno skup, a svi znamo kakvo je vreme bilo, sankcije. Bilo mi je potrebno da me neko gura napred uvek, bez obzira na to ko je sa druge strane mreže, uz svo uvažavanje protivnika. Ali, da verujem u sebe i da svaka reč, misao ima svoju moć. To je, dakle, iz kuće poteklo. Potom i Jelena Genčić, sada pokojna. Zatim i Nikola Pilić. Oni sa tolikim znanjem, riznicom trofeja i radom sa najvećim igračima na svetu. Jelena od moje sedme godine, Niki Pilić se uključio nešto kasnije, pa sve do danas. Imao sam sreće da je moja porodica naletela na vrhunske stručnjake koji su umeli da mi prenesu znanje, ali i da mi u pravom trenutku donesu samopouzdanje i samouverenost, čak i kada sam odrastao, bio u pubertetu. Svaka reč koju sam dobio je imala svoju moć", smatra srpski teniser.
O humanitarnom radu, rekao je:
"Uvek ima vremena za humanitarni rad. To je stvar opšteg vaspitanja i sredine u kojoj ste odrastali. Važnost humanitarnog rada i prepoznavanja društveno-odgovornih pitanja, pogotovo kada je u pitanju sport koji je moja stručna oblast. Koja je svrha, na kraju, tog uspeha i znanja i iskustva, ako to nećete podeliti i preneti na nekoga, a tu mislimo na mlade sportiste i roditelje koji često, kao moji nisu ništa znali o tenisu i morali su da traže stručne ljude da ih usmere. Tu su i ekonomski problemi. Suštinski, najvažnije je ono o ljudima i sa ljudima. Potrebno je pronaći prave ljude koji znaju da vam se nađu na tom putu i da vam pomognu", kaže jedan od najboljih tenisera.
Objasnio je i zbog čega ovog puta nije bio u Olimpijskom selu.
"Na prvim OI sam bio u selu, potom sam bio pola-pola, a sada sam odlučio da budem van toga. Jer imam svoje rutine, svoj odmor, kako bih jurišao na medalju. Istina je da sam u prvoj poseti hteo da se prošetam, da odem do menze, do teretane. To su tradicionalne rute na OI. Bilo je puno sportista, ali je došlo do zasićenja i morao sam da se okrenem i odem. Najvažnije je bilo da odem do naše zgrade, svi su imali svoje obaveze, treninge pred takmičenja. Doktor Gaga Radovanović, koga poznajem dugi niz godina, proćaskali smo jer nismo imali prilike da se vidimo. To je posebna zajednica, osećate kao da ste ista familija. Tu ste zajedno, boravite u istoj dnevnoj prostoriji, da li na terasi ili doktorskim prostorijama. Televizor je uključen i svi pratimo dešavanja. Ono što su mi naši ljudi iz olimpijske misije priredili posle osvajanja zlata, pamtiću do kraja života. Što na terenu, što pored njega su mi čestitali. Onda odlazak u selo, svi su me zadužili. U jednom trenutku mi je bilo toliko neprijatno od uvažavanja i poštovanja koje su mi ukazali. Neki su i sutradan morali da izađu na borilišta, ali su to veče plesali sa nama, igrali, otvarali šampanjac".
O Australijan openu, rekao je:
"Ne, tada nisam znao da ću imati tako dobar učinak na AO. Verujem u sudbinu i da se neke stvari dešavaju sa razlogom. Kada sam osvojio svoj prvi GS 2008. godine, tu sam počeo više da verujem u sebe. Osetio sam da mogu da pariram najvećima, Federeru i Nadalu i da se umešam u to rivalstvo, te da i ja pored njih osvojim neki grend slem. Imao sam neki period kada sam bio na čvrstom trećem mestu, imao polufinala i finala, ali nisam uspevao da prevaziđem prepreku koja se zvala ili Federer ili Nadal. Tada sam morao da zađem dublje u sebe, sa svojim timom, da pronađem način da sistematski pristupim izgradnji svog tela, uma i igre, tehnički i taktički. Kako bih se pripremio i da bih mogao da iz izazovem na najvećim turnirima. To se prelomilo u drugoj polovini 2010. godine kada smo osvojili Dejvis kup i posle toga sa počeo da ređam. U Australiji imamo veliku srpsku zajednicu i mnogo je razloga zašto tamo igram svoj najbolji tenis. Leto je kada igramo tamo. Ne samo Melburn, nego cela zajednica u Australiji živi za tenis i taj turnir. Drugo, uslovi u noćnom mečevima, mislim da sam samo jedan meč u životu izgubio uveče na 'Rod Lejver areni'. Nekoliko faktora su u igri zbog čega osećam da iz sebe mogu da iznesem maksimum. Tu je i činjenica da se taj GS igra uvek na početku sezone i uvek sam hteo da je započnem na najbolji mogući način, da mi to bude odskočka daska. I kada imate perfektan skor u finalu, sve prati jedno drugo i samo se niže- kazao je Đoković.
