НОВАК ЂОКОВИЋ "ОТВОРИО ДУШУ": То ми је била звезда водиља
Најбољи српски тенисер Новак Ђоковић још једном се присетио златног тренутка своје каријере и освајања олимпијског најсјајније медаље у Паризу.
Најтрофејнији тенисер свих времена је у великом финалу савладао Карлоса Алкараса од којег је недуго пе тога изгубио финале Вимблдона. У још једном епском дуелу, на Шатријеу, оправдао је епитет најбољег свх времена и најбоље ментално спремног играча свих времена.
Данас, о том тријумфу, на који је чекао више него на било који други у каријери, каже да му је најдражи у каријери.
"Постоји више разлога, али онај највећи је зато што сам имао част да представљам Србију на највећој спорткској смотри. Олимпијада је први велики и највећи глобални догађај. Одржава се на сваке четири године и ретке су прилике. Други разлог је зато што су моје Олимпијске игре биле турбулентне. Прво у Пекингу бронза, после пораза од Надала. После тога сам одиграо три Олимпијаде, од којих сам два пута изгубио у полуфиналу. То су догађаји који се ретко одигравају. Ми у тенису имамо среће да играмо гренд слемове и увек изнова прилику сваке године да се докажемо. Али, Олимпијада је тако драгоцена. Самим тим што сам у прве четири Олимпијаде пропуштао шансу и што сам имао операцију колена мање од два месеца пре Париза. Играо сам и финале Вимблдона, изгубио га, па онда истог тог ривала у финалу ОИ победио. На терену који добро знам, гађао сам не неку медаљу, него злато", изјавио је гостујући на РТС.
Евоцирао је у детаље моменат када је схватио када је коначно постао олимпијски шампион.
"У налету емоција сам пао на земљу и сама чињеница да су на трибинама били најближи људи, моја супруга, деца, мој тим, припадници олимпијског тима Србије. То не могу да доживим на било ком другом турниру. Да долазе колеге из српског олимпијског тима, то ми је дало додатан подстрек. Најлепши сет емоција који сам доживео у животу је тај против Алкараса, када сам пао на колена. Немогуће је описати све те емоције, благословен сам да сам их доживео пуно, али ове се издвајају као посебне".
"Не знам да ли ћу икада више играти у Србији"
Дејвис куп против Грчке је такође била тема разговора.
"Одлично је све за сада, тече у најбољем реду. Ја сам неколико пута ове године рекао, јер ме сви питају на конференцијама: 'добро, шта те даље мотивише?'. Мене мотивишу Гренд слемови и играње за репрезентацију. Драго ми је што сам још увек на располагању селектору Виктору Троицком, кога знам још из детињства. Поред те златне медаље и првог Вимблдона, издвојио бих тај Дејвис куп 2010. године. Јер, када играте за своју земљу, имате саиграче на клупи, селектора, подршку са трибина. Формат је такав да се све измењало и немамо много прилику да играмо код куће. Последњи пут када сам играо пред својим навијачима је било баш у 'Пиониру' пре седам година и не знам да ли ћу још икада до краја каријере играти овде. Зато позивам све да дођу и подрже нас", рекао је Новак Ђоковић.
Није било лако, испред себе је имао младог шпанског лава жељног новог великог успеха, а у себи и својој глави мисли о последњој прилици да освоји олимпијски турнир.
"Притисак, онај општи, увек је присутан. Поготово када сте у мојој позицији, када морате сваки меч да победите. Та очекивања, што од других и од само себе, а ја сам самокритичан и увек очекујем перфекцију, много времена током целе године жртвујем да бих себе довео у ситуацију да изађен на терен и одиграм најбољи тенис који могу. Последњих година је мало другачије, године су ту и морам да будем селективнији када одлучујем шта играм. Олимпијада ми је већ годинама уназад била циљ, повреда на РГ ме је забринула, али када сам успео да дођем до финала Вимблдона осетио сам олакшање јер сам знао да ћу бити спреман за ОИ".
Поделио је још утисака о свом великом остварењу у Паризу. Осетио је, каже, подршку народа.
"Додатан притисак увек постоји. Рецимо, победио сам Надала на Централном терену Ролан Гароса је реткост за све нас и показатељ да сам у доброј форми. Физички сам се добро осећао, ментално такође. Хтео сам ту златну медаљу, знао сам да ме цела држава прати и ту енергију сам такође осећао. Када све ове околности осећамо, тај додатан притисак ми је био мањи него обично. Рецимо у Њујорку сада, отишао сам не баш најспремнији. Од почетка турнира сам осећао да то нисам био ја на терену. И самим тим сам осећао много већи тај додатан притисак. Ви сте сами на терену, морате да проналазите решења. То је чар и лепота овог спорта. Али, ако вам је лош дан и ако немате решење, ви сте изгубили. То је мач са две оштрице. Сама та чињеница да сам део индивидуалног спорта, натерала ме је да се осамосталим, у смислу своје рутине. Наравно, увек имате људе који вас усмеравају, али ви доносите сами своје одлуке, да ли ћете се жртвовати. Циљеви животни и резултатски су увек звезда водиља, а мени је Олимпијада стварно била звезда водиља. Као мали сам сањао Вимблдон и да будем први на свету, јер тенис није класичан олимпијски спорт. Други спортисти се спремају четири године само за то, а ми између тога имамо много турнира и обавеза. Њима је то драгоценије. Ја сам увек пратио прослављене кошаркаше и одбојкаше, који су се враћали са највећим одличјима, а ја то гледао на ТВ. Тек када сам је одиграо, осетио те вредности. Плус олимпијско село. Када се шеташ међу 10.000 најбољих спортиста на свету, осетиш како они живе, добијеш искуство... То не може спортиста да доживи ни на једном такмичењу".
Ђоковић открио ко је најзаслужнији за његове успехе: Нико као ватерполисти
Ватерполисти су говорили о мотивационим порукама које им је донео Новак Ђоковић.
"Ситуација са златним ватерполистима није била планирана. Неки су причали о томе у јавности. Нисам хтео да причам о томе, не желим да откријем шта сам им рекао у соби. Дошао сам, а они су имали тимски састанак и нису били у добром расположењу. Почели су да сумњају у себе, а они су нас толико пута обрадововали. Нико никад као они. Свака утакмица њима, било клупска или репрезентативна, мора победа. Ако није, то је смак света. Више сам делио своја искуства, јер су ме замолили из мисије да посветим своје време и уђем у њихову просторију. Они су били изненађени, и ја сам био. Све је било спонтано. Али, иако нисмо у истом спорту, имамо пуно заједничких именитења који повезују наше спортове. Из опште перспективе, можемо да причамо о истим или сличним стварима. Не волим да дајем савете, али волим да поделим своје искуство и онда ми је драго ако се неко пронађе у томе. Али, немојте мени да приписујете њихово злато", насмејао се Ђоковић.
Психичка стабилност?
"То датира из ранијих дана. У почетним годинама бављеног тениса. имао сам пример, пре свега у свом оцу који је био и и даље је упоран. Веровао је у мене чак и када ја нисам. И мајка, која је издржавала четири мушкарца, пошто имам два брата, у 40 квардата. Било је много изазова, јер сам ја изабрао спорт који је изузетно скуп, а сви знамо какво је време било, санкције. Било ми је потребно да ме неко гура напред увек, без обзира на то ко је са друге стране мреже, уз сво уважавање противника. Али, да верујем у себе и да свака реч, мисао има своју моћ. То је, дакле, из куће потекло. Потом и Јелена Генчић, сада покојна. Затим и Никола Пилић. Они са толиким знањем, ризницом трофеја и радом са највећим играчима на свету. Јелена од моје седме године, Ники Пилић се укључио нешто касније, па све до данас. Имао сам среће да је моја породица налетела на врхунске стручњаке који су умели да ми пренесу знање, али и да ми у правом тренутку донесу самопоуздање и самоувереност, чак и када сам одрастао, био у пубертету. Свака реч коју сам добио је имала своју моћ", сматра српски тенисер.
О хуманитарном раду, рекао је:
"Увек има времена за хуманитарни рад. То је ствар општег васпитања и средине у којој сте одрастали. Важност хуманитарног рада и препознавања друштвено-одговорних питања, поготово када је у питању спорт који је моја стручна област. Која је сврха, на крају, тог успеха и знања и искуства, ако то нећете поделити и пренети на некога, а ту мислимо на младе спортисте и родитеље који често, као моји нису ништа знали о тенису и морали су да траже стручне људе да их усмере. Ту су и економски проблеми. Суштински, најважније је оно о људима и са људима. Потребно је пронаћи праве људе који знају да вам се нађу на том путу и да вам помогну", каже један од најбољих тенисера.
Објаснио је и због чега овог пута није био у Олимпијском селу.
"На првим ОИ сам био у селу, потом сам био пола-пола, а сада сам одлучио да будем ван тога. Јер имам своје рутине, свој одмор, како бих јуришао на медаљу. Истина је да сам у првој посети хтео да се прошетам, да одем до мензе, до теретане. То су традиционалне руте на ОИ. Било је пуно спортиста, али је дошло до засићења и морао сам да се окренем и одем. Најважније је било да одем до наше зграде, сви су имали своје обавезе, тренинге пред такмичења. Доктор Гага Радовановић, кога познајем дуги низ година, проћаскали смо јер нисмо имали прилике да се видимо. То је посебна заједница, осећате као да сте иста фамилија. Ту сте заједно, боравите у истој дневној просторији, да ли на тераси или докторским просторијама. Телевизор је укључен и сви пратимо дешавања. Оно што су ми наши људи из олимпијске мисије приредили после освајања злата, памтићу до краја живота. Што на терену, што поред њега су ми честитали. Онда одлазак у село, сви су ме задужили. У једном тренутку ми је било толико непријатно од уважавања и поштовања које су ми указали. Неки су и сутрадан морали да изађу на борилишта, али су то вече плесали са нама, играли, отварали шампањац".
О Аустралијан опену, рекао је:
"Не, тада нисам знао да ћу имати тако добар учинак на АО. Верујем у судбину и да се неке ствари дешавају са разлогом. Када сам освојио свој први ГС 2008. године, ту сам почео више да верујем у себе. Осетио сам да могу да парирам највећима, Федереру и Надалу и да се умешам у то ривалство, те да и ја поред њих освојим неки гренд слем. Имао сам неки период када сам био на чврстом трећем месту, имао полуфинала и финала, али нисам успевао да превазиђем препреку која се звала или Федерер или Надал. Тада сам морао да зађем дубље у себе, са својим тимом, да пронађем начин да систематски приступим изградњи свог тела, ума и игре, технички и тактички. Како бих се припремио и да бих могао да из изазовем на највећим турнирима. То се преломило у другој половини 2010. године када смо освојили Дејвис куп и после тога са почео да ређам. У Аустралији имамо велику српску заједницу и много је разлога зашто тамо играм свој најбољи тенис. Лето је када играмо тамо. Не само Мелбурн, него цела заједница у Аустралији живи за тенис и тај турнир. Друго, услови у ноћном мечевима, мислим да сам само један меч у животу изгубио увече на 'Род Лејвер арени'. Неколико фактора су у игри због чега осећам да из себе могу да изнесем максимум. Ту је и чињеница да се тај ГС игра увек на почетку сезоне и увек сам хтео да је започнем на најбољи могући начин, да ми то буде одскочка даска. И када имате перфектан скор у финалу, све прати једно друго и само се ниже- казао је Ђоковић.
