Državni rekorder u višeboju Mihail Dudaš neće se više takmičiti

Sa pet bronzanih medalja, osvojenih na evropskim i svetskim prvenstvima, karijeru je oplemenio i državnim rekordima u desetoboju ( 8.275 bodova, Moskva 2013.) i u sedmoboju (6.099 bodova, Geteborg 2.013).     

Sprint na 100 metara, skok u dalj, bacanje kugle, skok u vis, 400 metara, 110 metara sa preponama, bacanje diska, skok s motkom, bacanje koplja, trka na kilometar i po. Tim redom, iz sezone u sezonu, sa takmičenja na takmičenje, kontinentalna i svetska prvenstva, Olimpijske igre... Ni tri života za običnog čoveka... Deceniju celu, od Bidgošća 2008. do Beograda 2017. godine, u društvu najboljih višebojaca sveta, ispisivao je početne strancie srpske atletske istorije novog veka. Trčanje, preko prepona ili bez njih, skakanje u dalj ili u vis, s motkom ili bez nje, svejedno, bacanje kugle, diska, koplja, sa pođednakom željom i predanošći, nigde ne smeš da prestupiš, ni jedanput u dva takmičarska dana, pre i posle podne, nema greške... Učešće na prvom međunarodnom takmičenju završio je na drugom mestu. Beše to trka na 60 metara u Dortmundu. Imao je tek sedam godina. Da li je bio tužan ili besan, nikada nismo saznali. Jedno je sigurno: zadovoljan nije bio. Da je srebro osvojio na Evropskom prvenstvu, hajde de, mislio je.

Tada je definisan motiv u sportskom životu dečaka iz novosadske osnovne škole „Đorđe Natošević“: trčao je 400 metara, skakao je udalj, tražio je sebe u izazovima kopljanika, da bi se 2006. prepoznao u višeboju. Imao je 17 godina. Dve godine kasnije, sa trenerima Feđom Kamasijem i Goranom Obradovićem, proslavio  je bronzanu medalju na Svetskom juniorskom prvenstvu u Bidgošću. Svetsku klasu potvrdio je bronzanim medaljama i na takmičenjima najboljih Evropljana  među mlađim seniorima: u Kaunasu 2009. i u Ostravi 2011. godine. Te, 2011-te, beležio je rezultat ravan podvigu na Svetskom seniorskom prvenstvu u korejskom Daeguu. Osvojio je šesto mesto. Više od rezultata, vredan je podatak da su prošla tek 43 dana od takmičenja u Ostravi. Šta je to značilo za oporavak višebojca, između dva takmičenja na najvišem nivou, samo on zna.

Godinu dana kasnije, korak u seniorsku, elitnu konkurenciju na kontinentu završio je u podnožju pobedničkog postolja u Helsinkiju. Bio je četvrti, završio je na mestu gde se zadovoljstvo postignutim rezultatom predaje čežnji za propuštenom šansom. Zajedno sa trenerom Feđom Kamasijem tada je sačinio program koji je vodio ka četvrtoj bronzi u karijeri, kojom je oplemenio nastup na šampionatu u dvorani, u Geteborgu 2013. u sedmoboju. Jeste osvojio medalju na evropskom, ali je izostalo nacionalno priznanje koje prepoznaje jedino takmičenja u desetoboju na stadionu.

Ali Mihail Dudaš ne bi bio to što jeste da nije bio spreman i na taj korak koji nedostaje u zbiru vrhunskih rezultata istinskog sportsmena. Istina, taj korak bio je dugačak tri godine i četiri meseca odricanja i mukotrpnih treninga, želje da preskoči i tu jedinu granicu koja svetski kvalitet u seniorskoj konkurenciji od proseka razdvaja. Početkom jula 2016. godine, na kontinentalnom prvenstvu u Amsterdamu, osvojio je petu bronzanu medalju, nacionalnog priznanja vrednu. Ni odustajanje zbog povrede u toku takmičenja na Olimpijskim igarama u Rio de Žaneiru mesec dana kasnije, ni „sagorevanje“ u poslednjoj disciplini, u trci na 1.000 metara Evropskog  prvenstva u Beogradskoj areni, u žaru fantastične želje da događaj u srpskoj prestonici oplemeni novim znamenjem, ništa više nije moglo da ospori ocenu da Srbija ima sportskog heroja kojim se ponosi i na osnovu čijih dometa svetu može da ponudi svu lepotu ozarenog lica srpske „kraljice sportova“.

L. Bakmaz