Државни рекордер у вишебоју Михаил Дудаш неће се више такмичити

Са пет бронзаних медаља, освојених на европским и светским првенствима, каријеру је оплеменио и државним рекордима у десетобоју ( 8.275 бодова, Москва 2013.) и у седмобоју (6.099 бодова, Гетеборг 2.013).     

Спринт на 100 метара, скок у даљ, бацање кугле, скок у вис, 400 метара, 110 метара са препонама, бацање диска, скок с мотком, бацање копља, трка на километар и по. Тим редом, из сезоне у сезону, са такмичења на такмичење, континентална и светска првенства, Олимпијске игре... Ни три живота за обичног човека... Деценију целу, од Бидгошћа 2008. до Београда 2017. године, у друштву најбољих вишебојаца света, исписивао је почетне странцие српске атлетске историје новог века. Трчање, преко препона или без њих, скакање у даљ или у вис, с мотком или без ње, свеједно, бацање кугле, диска, копља, са пођеднаком жељом и преданошћи, нигде не смеш да преступиш, ни једанпут у два такмичарска дана, пре и после подне, нема грешке... Учешће на првом међународном такмичењу завршио је на другом месту. Беше то трка на 60 метара у Дортмунду. Имао је тек седам година. Да ли је био тужан или бесан, никада нисмо сазнали. Једно је сигурно: задовољан није био. Да је сребро освојио на Европском првенству, хајде де, мислио је.

Тада је дефинисан мотив у спортском животу дечака из новосадске основне школе „Ђорђе Натошевић“: трчао је 400 метара, скакао је удаљ, тражио је себе у изазовима копљаника, да би се 2006. препознао у вишебоју. Имао је 17 година. Две године касније, са тренерима Феђом Камасијем и Гораном Обрадовићем, прославио  је бронзану медаљу на Светском јуниорском првенству у Бидгошћу. Светску класу потврдио је бронзаним медаљама и на такмичењима најбољих Европљана  међу млађим сениорима: у Каунасу 2009. и у Острави 2011. године. Те, 2011-те, бележио је резултат раван подвигу на Светском сениорском првенству у корејском Даегуу. Освојио је шесто место. Више од резултата, вредан је податак да су прошла тек 43 дана од такмичења у Острави. Шта је то значило за опоравак вишебојца, између два такмичења на највишем нивоу, само он зна.

Годину дана касније, корак у сениорску, елитну конкуренцију на континенту завршио је у подножју победничког постоља у Хелсинкију. Био је четврти, завршио је на месту где се задовољство постигнутим резултатом предаје чежњи за пропуштеном шансом. Заједно са тренером Феђом Камасијем тада је сачинио програм који је водио ка четвртој бронзи у каријери, којом је оплеменио наступ на шампионату у дворани, у Гетеборгу 2013. у седмобоју. Јесте освојио медаљу на европском, али је изостало национално признање које препознаје једино такмичења у десетобоју на стадиону.

Али Михаил Дудаш не би био то што јесте да није био спреман и на тај корак који недостаје у збиру врхунских резултата истинског спортсмена. Истина, тај корак био је дугачак три године и четири месеца одрицања и мукотрпних тренинга, жеље да прескочи и ту једину границу која светски квалитет у сениорској конкуренцији од просека раздваја. Почетком јула 2016. године, на континенталном првенству у Амстердаму, освојио је пету бронзану медаљу, националног признања вредну. Ни одустајање због повреде у току такмичења на Олимпијским игарама у Рио де Жанеиру месец дана касније, ни „сагоревање“ у последњој дисциплини, у трци на 1.000 метара Европског  првенства у Београдској арени, у жару фантастичне жеље да догађај у српској престоници оплемени новим знамењем, ништа више није могло да оспори оцену да Србија има спортског хероја којим се поноси и на основу чијих домета свету може да понуди сву лепоту озареног лица српске „краљице спортова“.

Л. Бакмаз