Mladi Somborci u žiži interesovanja svetske javnosti

Ono što ova dva mladića izdvaja od njihovih jednako uspešnih vršnjaka je svakako činjenica da ni pod reflektorima belosvetskih sportskih arena ne propuštaju da naglase odakle dolaze, ostavljajući na stranu onu otrcanu srpsku zapitanost „a koliko je društvo uložilo u njih“.

Ni Jokića, koga saigrači u NBA timu Denvera zovu Džoker, a bogami ni Fiću (iliti Fikusa kako ga je „prekrstio“ svojevrsni mentor, a svakako teniski uzor Novak Đoković) ne pogađaju rasprave o ulaganju u njihovu karijeru, već se ponašaju kao rimski patricij Katon Stariji u slučaju Kartagine i na svako novinarsko pitanje, bilo u vezi sporta ili privatnog života, odgovor započinju sa imenom rodnog grada na usnama.

O njihovim karijerama se manje-više sve zna, za šta su se dobrano potrudili sportski novinari, ali o tome o koliko pristojnoj i vaspitanoj deci se radi, znaju samo Somborci. Obojica su potekla iz, najblaže rečeno, sportu naklonjenih porodica, a kako u ovoj varoši još uvek važi pravilo da za maloletne zgubidane, nevaspitane i loše đake nema mesta ni u jednom sportskom klubu, ne treba se čuditi što i „preko bare“ ova dva mlada čoveka oduševljavaju koliko uspehom, toliko (ako ne i više ) i pristojnim i uvek odmerenim, gospodskim ponašanjem u svakoj situaciji.

Planetarni uspeh ove do juče golobrade mladiće nije promenio, pa im je krug prijatelja, najdragocenijeg nasleđa detinjstva i tinejyerskog doba još uvek isti, pa niko nije video ništa čudno u tome što je Nikola ovog leta bio na okupljanju svoje generacije iz Osnovne škole „Dositej Obradović“ u lokalu „Tri tačke“, sve trudeći se da nekadašnjim drugaricama iz osmog četiri, stolnjak bude čist, a čaše pune.

Koliko se „uozbiljio“ od onih dana kada mu je kao odlikašu razredna bila nastavnica engleskog Gordana Ralević, posvedočilo je i to kako se ovog leta još uvek dečije razdragan prska kanalskom vodom na somborskom Štrandu, od koga ne zazire ni Fića koji je znatno ranije, kao jedan od najboljih juniora sveta pa onda i član trijumfalne srpske teniske Dejvis kup reprezentacije, stao pred reflektore svetskih mega-medija.

Ovojesenji senzacionalni pariski pohod od kvalifikanta do finaliste turnira masters serije i zasedanje na 33. mesto ATP liste jeste lepo i zavodljivo, ali ni to nije sprečilo Krajinovića da se svega nekoliko dana kasnije ne obre u svom rodnom gradu i sa prijateljima i porodicom proslavi uspeh, ali i proživi koji miran dan odmora okružen sveopštom pažnjom svojih sugrađana.

Objašnjenja za „prizemljenost“ ova dva momka ima mnogo, ali na kraju se sve svodi na njihovo okruženje i sredinu u kojoj su odrasli. Nikoline majstorije na terenima NBA lige ili u dresu državne reprezentacije samo su u neku ruku nastavak onoga što je njegov otac Joksa radio na basket terenima „kod Mrazovića“ sa drugarima iz svoje i njima bližih generacija: Rorom, Papasom, Drvarom, Timpanom, Aleksićem, Trifunovim... dok je Fića samo logično nadogradio nasleđe svojih stričeva Petra i Siniše koji su sa Tuckom, Čabom ili  Joletom, kao prvotimci ovdašnjeg starostavnog Teniskog kluba ŽAK (tek deceniju kasnije od Vimbldona osnovanog) tesno i na mišiće (pretežno Bobe Živojinovića) izgubili od Crvene Zvezde finalnu borbu za naslov teniskog prvaka „velike“ Jugoslavije te 1984. godine.

M. Miljenović

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Grada Combora Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada.)