Млади Сомборци у жижи интересовања светске јавности

Оно што ова два младића издваја од њихових једнако успешних вршњака је свакако чињеница да ни под рефлекторима белосветских спортских арена не пропуштају да нагласе одакле долазе, остављајући на страну ону отрцану српску запитаност „а колико је друштво уложило у њих“.

Ни Јокића, кога саиграчи у НБА тиму Денвера зову Џокер, а богами ни Фићу (илити Фикуса како га је „прекрстио“ својеврсни ментор, а свакако тениски узор Новак Ђоковић) не погађају расправе о улагању у њихову каријеру, већ се понашају као римски патрициј Катон Старији у случају Картагине и на свако новинарско питање, било у вези спорта или приватног живота, одговор започињу са именом родног града на уснама.

О њиховим каријерама се мање-више све зна, за шта су се добрано потрудили спортски новинари, али о томе о колико пристојној и васпитаној деци се ради, знају само Сомборци. Обојица су потекла из, најблаже речено, спорту наклоњених породица, а како у овој вароши још увек важи правило да за малолетне згубидане, неваспитане и лоше ђаке нема места ни у једном спортском клубу, не треба се чудити што и „преко баре“ ова два млада човека одушевљавају колико успехом, толико (ако не и више ) и пристојним и увек одмереним, господским понашањем у свакој ситуацији.

Планетарни успех ове до јуче голобраде младиће није променио, па им је круг пријатеља, најдрагоценијег наслеђа детињства и tinеjyеrskog доба још увек исти, па нико није видео ништа чудно у томе што је Никола овог лета био на окупљању своје генерације из Основне школе „Доситеј Обрадовић“ у локалу „Три тачке“, све трудећи се да некадашњим другарицама из осмог четири, столњак буде чист, а чаше пуне.

Колико се „уозбиљио“ од оних дана када му је као одликашу разредна била наставница енглеског Гордана Ралевић, посведочило је и то како се овог лета још увек дечије раздраган прска каналском водом на сомборском Штранду, од кога не зазире ни Фића који је знатно раније, као један од најбољих јуниора света па онда и члан тријумфалне српске тениске Дејвис куп репрезентације, стао пред рефлекторе светских мега-медија.

Овојесењи сензационални париски поход од квалификанта до финалисте турнира мастерс серије и заседање на 33. место АТП листе јесте лепо и заводљиво, али ни то није спречило Крајиновића да се свега неколико дана касније не обре у свом родном граду и са пријатељима и породицом прослави успех, али и проживи који миран дан одмора окружен свеопштом пажњом својих суграђана.

Објашњења за „приземљеност“ ова два момка има много, али на крају се све своди на њихово окружење и средину у којој су одрасли. Николине мајсторије на теренима НБА лиге или у дресу државне репрезентације само су у неку руку наставак онога што је његов отац Јокса радио на баскет теренима „код Мразовића“ са другарима из своје и њима ближих генерација: Рором, Папасом, Дрваром, Тимпаном, Алексићем, Трифуновим... док је Фића само логично надоградио наслеђе својих стричева Петра и Синише који су са Туцком, Чабом или  Јолетом, као првотимци овдашњег староставног Тениског клуба ЖАК (тек деценију касније од Вимблдона основаног) тесно и на мишиће (претежно Бобе Живојиновића) изгубили од Црвене Звезде финалну борбу за наслов тениског првака „велике“ Југославије те 1984. године.

М. Миљеновић

(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Града Цомбора Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Града.)