U IŠČEKIVANJU TOGA DA LI ĆE ISKUSNI STRUČNJAK OSTATI SELEKTOR KOŠARKAŠA SRBIJE Pešićeva uloga treba da bude dublja
Nakon istorijskih partija protiv Australije, pogotovo SAD i na kraju Nemačke, čime je osvojena nikad sjajnija bronza na Olimpijskim igrama, biće još teže rezonovati i zastupati tezu da jednostavno – mora bolje. U danima u kojima se priča o još čvršćem uspostavljanju Srbije kao košarkaške velesile, tome kako je jedan od najboljih timova ikada drhtao pred “orlovima”, ali i tome da je sam Svetislav Pešić kreirao superkvalitetan kolektiv, potrebno je sagledati realnost i svetla reflektora usmeriti ka onome što je trulo.
Sada, možda više nego ikada, jer je košarka u Srbiji generalno gledano na zavidnom nivou. Ono što su “orlovi” uradili već je ispričana priča, a kada se uzme u obzir uzlet projekata Partizana i Crvene zvezde, u isto vreme, stvari su jasne. Takva koncentracija moći kombinovana na klupskom i reprezentativnom planu ilustruje značaj, kao i uticaj zemlje u ovom sportu, kako na Starom kontinentu, tako i šire.
Kada se sve to stavi na stranu, kada prođe opijenost euforijom zbog reprezentativnih uspeha, “hajp” oko prelaznog roka “večitih” i priprema za sezonu, negde paralelno sa početkom evroligaškog spektakla, ispod radara će startovati i novo izdanje Košarkaške lige Srbije. Objektivno, daleko od očiju javnosti, sa mnoštvom problema, za koje će najveće biti briga tek kada ukrste koplja u nakaradno postavljenoj završnici prvenstva.
U isto vreme, evidentno je da ABA liga nema nikakav uticaj na prohodnost srpskih timova u evropska takmičenja, što se godinama koristilo kao valjani argument za ostanak istih tih sastava na Jadranu. Preciznije, Partizan, Crvena zvezda, FMP, Mega, Spartak ili Borac Čačak, slobodni su da “izađu” u Evropu bez obzira na plasman na Jadranu.
Još bolji primer od “večitih” je Spartak, koji će naredne sezone igrati kvalifikacije za FIBA Ligu šampiona, a da prethodne nije uopšte bio u ABA ligi, dok je i poznato da je Vojvodini (Druga ABA liga) nuđena specijalna pozivnica za to takmičenje.
Iako takva logika nalaže da bi moglo da se desi da najbolji napuste regionalno takmičenje i oforme jaku domaću ligu, pitanje je koliko je to moguće. Prvi problem javlja se zbog ograničenog broja stranaca, čega nema na Jadranu.
Prvenstveno Partizanu, kojem je prioritet Evroliga, teško je da pronađe kvalitetne domaće igrače, dok Crvena zvezda nešto bolje pliva u tim vodama. Potencijalne poteškoće mogle bi da budu i to što pojedini sponzori žele isključivo regionalno, a ne nešto uže srpsko tržište. Tu je i pitanje ostalih timova i lokalnih samouprava koje bi finansirale te manje sredine. Koliko bi to bilo održivo i da li bi mogao da se pronađe dugoročno održivi finansijski model.
Najvažnije, da bi se o bilo kakvoj kvalitetnoj nacionalnoj ligi razmišljalo, ona mora da se uredi iznutra zbog svih problema. Dakle, standardi, pre statusa. Zbog svega toga, vrlo je važno da reprezentativni ili uspesi isključivo dva kluba ne budu neka vrsta eskapizma, bekstva od domaće košarkaške realnosti, već oruđe koje će pokrenuti sistem neophodnih promena.
Zato je od toga da li će promućurni selektor produžiti vernost “orlovima” i pozlatiti blistavu generaciju naredne godine, bitnije to da baš on bude figura koja će da bude nosilac sistemski boljeg rešenja za srpsku košarku. Trenutno, najveći je autoritet koji može da poveže i Savez i “večite”, što je trojstvo neophodno za pravljenje tog iskoraka.
– Imam u sebi osećaj odgovornosti, ne samo da pobedim ili da osvojim medalju i da napravim dobru atmosferu u reprezentaciji, nego i da ostavim nešto iza sebe. Da uredim ovu našu košarku. Nama je košarka dala sve, recimo meni lično, a i čitavoj mojoj generaciji. To naše znanje i iskustvo koje imamo treba da se pretoči u budućnost srpske košarke – govorio je za RTS Svetislav Pešić.
Još od profesora Aleksandra Nikolića nije postojala ličnost koja bi posle završene karijere bila spremna na savetodavnu ulogu i takvu vrstu posvećenosti košarci u Srbiji. Uzimajući sve u obzir, taj put je kao nacrtan za Pešića.
Jer, više je kvalitetnih stručnjaka koji bi mogli da ga zamene na klupi “orlova”, a mnogo manje onih spremnih da zaostavštinu iskoriste kako bi prodrmali učmali sistem domaće košarke. Baš zbog toga, ta odgovornost treba da bude njegova. Uvek spremnog za nepopularne i rizične poteze, sposobnog da vidi dva koraka ispred svih.
Ko se još seća slučaja “Teodosić”?
V. M. Petrović