У ИШЧЕКИВАЊУ ТОГА ДА ЛИ ЋЕ ИСКУСНИ СТРУЧЊАК ОСТАТИ СЕЛЕКТОР КОШАРКАША СРБИЈЕ Пешићева улога треба да буде дубља
Након историјских партија против Аустралије, поготово САД и на крају Немачке, чиме је освојена никад сјајнија бронза на Олимпијским играма, биће још теже резоновати и заступати тезу да једноставно – мора боље. У данима у којима се прича о још чвршћем успостављању Србије као кошаркашке велесиле, томе како је један од најбољих тимова икада дрхтао пред “орловима”, али и томе да је сам Светислав Пешић креирао суперквалитетан колектив, потребно је сагледати реалност и светла рефлектора усмерити ка ономе што је труло.
Сада, можда више него икада, јер је кошарка у Србији генерално гледано на завидном нивоу. Оно што су “орлови” урадили већ је испричана прича, а када се узме у обзир узлет пројеката Партизана и Црвене звезде, у исто време, ствари су јасне. Таква концентрација моћи комбинована на клупском и репрезентативном плану илуструје значај, као и утицај земље у овом спорту, како на Старом континенту, тако и шире.
Када се све то стави на страну, када прође опијеност еуфоријом због репрезентативних успеха, “хајп” око прелазног рока “вечитих” и припрема за сезону, негде паралелно са почетком евролигашког спектакла, испод радара ће стартовати и ново издање Кошаркашке лиге Србије. Објективно, далеко од очију јавности, са мноштвом проблема, за које ће највеће бити брига тек када укрсте копља у накарадно постављеној завршници првенства.
У исто време, евидентно је да АБА лига нема никакав утицај на проходност српских тимова у европска такмичења, што се годинама користило као ваљани аргумент за останак истих тих састава на Јадрану. Прецизније, Партизан, Црвена звезда, ФМП, Мега, Спартак или Борац Чачак, слободни су да “изађу” у Европу без обзира на пласман на Јадрану.
Још бољи пример од “вечитих” је Спартак, који ће наредне сезоне играти квалификације за ФИБА Лигу шампиона, а да претходне није уопште био у АБА лиги, док је и познато да је Војводини (Друга АБА лига) нуђена специјална позивница за то такмичење.
Иако таква логика налаже да би могло да се деси да најбољи напусте регионално такмичење и оформе јаку домаћу лигу, питање је колико је то могуће. Први проблем јавља се због ограниченог броја странаца, чега нема на Јадрану.
Првенствено Партизану, којем је приоритет Евролига, тешко је да пронађе квалитетне домаће играче, док Црвена звезда нешто боље плива у тим водама. Потенцијалне потешкоће могле би да буду и то што поједини спонзори желе искључиво регионално, а не нешто уже српско тржиште. Ту је и питање осталих тимова и локалних самоуправа које би финансирале те мање средине. Колико би то било одрживо и да ли би могао да се пронађе дугорочно одрживи финансијски модел.
Најважније, да би се о било каквој квалитетној националној лиги размишљало, она мора да се уреди изнутра због свих проблема. Дакле, стандарди, пре статуса. Због свега тога, врло је важно да репрезентативни или успеси искључиво два клуба не буду нека врста ескапизма, бекства од домаће кошаркашке реалности, већ оруђе које ће покренути систем неопходних промена.
Зато је од тога да ли ће промућурни селектор продужити верност “орловима” и позлатити блиставу генерацију наредне године, битније то да баш он буде фигура која ће да буде носилац системски бољег решења за српску кошарку. Тренутно, највећи је ауторитет који може да повеже и Савез и “вечите”, што је тројство неопходно за прављење тог искорака.
– Имам у себи осећај одговорности, не само да победим или да освојим медаљу и да направим добру атмосферу у репрезентацији, него и да оставим нешто иза себе. Да уредим ову нашу кошарку. Нама је кошарка дала све, рецимо мени лично, а и читавој мојој генерацији. То наше знање и искуство које имамо треба да се преточи у будућност српске кошарке – говорио је за РТС Светислав Пешић.
Још од професора Александра Николића није постојала личност која би после завршене каријере била спремна на саветодавну улогу и такву врсту посвећености кошарци у Србији. Узимајући све у обзир, тај пут је као нацртан за Пешића.
Јер, више је квалитетних стручњака који би могли да га замене на клупи “орлова”, а много мање оних спремних да заоставштину искористе како би продрмали учмали систем домаће кошарке. Баш због тога, та одговорност треба да буде његова. Увек спремног за непопуларне и ризичне потезе, способног да види два корака испред свих.
Ко се још сећа случаја “Теодосић”?
В. М. Петровић