NEKAD NAJTALENTOVANIJI SRPSKI KOŠARKAŠ, danas uživa na planini kao GORŠTAK Nemanja živi u kući od drveta, gline i slame, VEGAN je i jede samo ono što nikne u bašti (FOTO)
Nemanja Aleksandrov je svojevremeno bio najveći talenat srpske košarke.
Predviđalo se da će biti jedan od najboljih pikova na draftu, poredili su ga sa nekim od najvećih imena srpske i jugoslovenske košarke, ali su ga povrede bukvalno uništile.
Visok 210, a pokretan poput bekova, sa izuzetnim fizičkim predispozicijama. Predviđalo se da će biti u top 5 pikova na NBA draftu, a onda je u ranoj fazi karijere morao dugo da pauzira. Baš tada kada je trebalo da izađe na NBA draft 2005. godine, doživeo je povredu kolena, zbog koje je morao na operaciju, koja ga je izdvojila od terena godinu i po dana.
Imao je dve izuzetno teške povrede, od kojih se mnogi nikada i ne vrate košarci, ali je on uspeo, pa je na kraju napravio i solidnu karijeru.
Ipak, nakon povrede više nije bio isti igrač.
Godinu dana nakon povrede i operacije prešao je iz FMP-a u Crvenu zvezdu, ali nije mnogo igrao tokom dve sezone "na Malom Kalemegdanu".
Potom je sezonu 2008/09 celu propustio zbog nove teške povrede.
Igrao je potom za Olimpiju iz Ljubljane, gde je prvo morao da prođe probu, a potom potpisao trogodišnji ugovor. Ipak, napustio je tim posle prve godine, nakon što su Ljubljančani ušli u finansijske probleme. Potom je igrao za Skavolini u Italiji, pa za Pepinster iz Belgije, a onda za Manresu iz Španije, da bi potom otišao u nemački Oldenburg za koji je odigrao tri sezone.
Nakon toga je nastupao za Gazijantep u Turskoj, Ajsbergen Bremerhaften u Nemačkoj, Krajovu iz Rumunije i Jasberenj iz Mađarske.
Mogao da ostane invalid i da mu iseku nogu dok je bio u Zvezdi
Aleksandrov je i javno pričao o povredama koje je imao tokom karijere i rekao da je mogao da ostane invalid.
Kaže mi doktor iz Amerike, imaćeš otok čitav život na kolenu, i to je to. Guram ja, nosim steznik, ali ne mogu da savijem koleno. Otok stagnira, nekad se poveća, nekad splasne. Ali nikako da nestane, kaže Nemanja.
Mislim da je tada u Zvezdu došao Kari Pešić. Kaže mi on ajde, Aleksandre da te vratimo u na parket, i on me pošalje u Nemačku, a čak i onaj Amerikanac koji je brinuo o meni, takođe mi preporuči tog istog doktora iz Berlina, kojeg mi je rekao i Pešić. Odem tamo, doktor proveri stabilnost kolena, izvuče otok, misleći i da će sve biti ok. Međutim, on zove posle dve nedelje, i kaže da mi, da je stafilokoka ušla u koleno. Meni kroz glavu opet prolazi svašta, zar po stoti put da se vraćam. I posle svega mi otkrije nešto što me je još više dotuklo, a to da sam nekim slučajem igrao još mesec, ili dva, da bi morali da mi iseku nogu, nastavlja.
Stafilokoka mi ušla u koleno tokom operacije u Americi. Kao kod najboljeg doktora na svetu, pa šta da kažem. Naravno to je posle palo sve na moja leđa, što se tiče plaćanja, to su bile stotine hiljada dolara, prava investicija, nema šta - rekao je Aleksandrov za potkast "Jao Mile", kod svog nekadašnjeg saigrača Mileta Ilića, a tu je pričao i o tome kako sada živi na planini sa svojom suprugom Jasminom.
Danas živi na planini, gaji baštu, živi poput gorštaka sa surpugom
Po završetku karijere, nakon pandemije korona virusa, odlučio je da se sa suprugom Jasminom preseli na planinu, izgradili su kuću od drveta, gline i slame, sa kamenim temeljom i tu su pronašli svoj mir.
Gaje i baštu, koja im služi za prehranu, pošto su vegani i već više od deceniju ne jedu ništa životinjskog porekla.
Preselio sam se na planinu sa Jasminom, odlučili smo se da pobegnemo iz ove gužve, agonije i kako da sve nazovem u mom Beogradu, jer sam odrastao ovde, ali je počelo da nas guši sa svih strana i našli smo neki svoj beg, dolazimo sa planine, da ne otkrivam tačnu lokaciju, na nekih sat i po od Beograda, držimo ovde treninge. To neko jurenje zdravog života, malo smo upali u neko ludilo, stalno gledaš na sat, juriš nešto, gužva. O vazduhu neću ni da pričam. Odlučili smo se, i korona je mnogo tome doprinela. Nama je ovo bio plan u narednih 5-10 godina, korona nas je ubrzala i držali smo se toga i stoički izdržali.
Mi smo hteli da napravimo kuću od što više prirodnih materijala. Napravili smo kuću od slame i od gline, starim tehnikama. Hranimo se tako, vegani smo, ona 15, ja sam već preko 10 godina vegan. Ceo taj stil života pokušavamo da pretočimo tamo. Sad sam sadio 50 sadnica nekih starih sorta voća, sledeće nam je bašta, želimo da održimo samoodrživo imanje, težimo tome.
Otkrio je i kako je počeo da se zanima oko bašte, sadnica i poljoprivrede.
Ja sam totalni laik u tome, cela zanimacija je krenula u koroni, kako se svima završila sezona, odsedeo sam taj karantin u kući, sreća pa smo imali dvorište, tu sam napravio bašticu, to me ispunjavalo istinski i prijalo mi. Posle smo celo to leto jeli iz naše bašte, tako je krenulo, jedna, druga, peta knjiga i postao sam poljoprivrednik. Ovo ne radimo u komercijalne svrhe, isključivo da opskrbimo naše potrebe, jer je to naša cela ishrana. Sada samo smišljamo načine skladištenja te hrane.
Iskopao sam brda rupa i kamena, raspao sam se. Ali to me ispunjava, pre bih pristao na takav neki rad, nego da se vratim na teren, u patike, nikad više.
On i njegova supruga Jasmina su izgradili i kuću od prirodnih materijala, od drveta, kamena, gline i slame i tu su pronašli svoj mir.
Nije da živimo u kolibici, to je normalna kuća, normalnih dimenzija, samo što se slama koristi kao izolacija. Kamen je osnov, hteli smo da zadržimo autentični stil srpskih kuća, namerno smo angažovali lokalne majstore, to nam je bio jedan od glavnih ciljeva, da što više uposlimo lokalne seljake, koji imaju tradiciju u gradnji, međutim i oni se nisu susreli sa ovim, pa smo malo istraživali, ispitivali, angažovali smo jednog čoveka iz tih krajeva.
Odradili smo normalan temelj od kamena, dole nam je i podrum, pa ide drvena konstrukcija u koje ubacuješ bale slame i u te žljebove ubacuješ slamu, pa se onda ubacuju vrbini štapovi, da ima minimalan rad prilikom mogućih zemljotresa, pa se onda ubacuje glina, sa malo peska, mi smo stavili i malo gipsa zbog sušenja. Zatvorili smo glinom, spolja smo stavili drvenu oplatu i to sada izgleda kao kuća, samo što je nama zid pola metra i ne da ne svira, nego nemaš dojam šta se napolju dešava, ti ništa ne čuješ unutra. Ispod panela smo stavljali netretiranu ovčiju vunu, to ovde bacaju lokalci gomile, mi smo uzeli 500 kg i nagurali kod krova ispod plafona, ona ima termoizolaciju kao kamena vuna. Sa unutrašnje strane smo pokrili gipsanim pločama - opisao je u potkastu Jao Mile svojevremeno Aleksandrov.
Dnevnik/Telegraf
