НЕКАД НАЈТАЛЕНТОВАНИЈИ СРПСКИ КОШАРКАШ, данас ужива на планини као ГОРШТАК Немања живи у кући од дрвета, глине и сламе, ВЕГАН је и једе само оно што никне у башти (ФОТО)
Немања Александров је својевремено био највећи таленат српске кошарке.
Предвиђало се да ће бити један од најбољих пикова на драфту, поредили су га са неким од највећих имена српске и југословенске кошарке, али су га повреде буквално уништиле.
Висок 210, а покретан попут бекова, са изузетним физичким предиспозицијама. Предвиђало се да ће бити у топ 5 пикова на НБА драфту, а онда је у раној фази каријере морао дуго да паузира. Баш тада када је требало да изађе на НБА драфт 2005. године, доживео је повреду колена, због које је морао на операцију, која га је издвојила од терена годину и по дана.
Имао је две изузетно тешке повреде, од којих се многи никада и не врате кошарци, али је он успео, па је на крају направио и солидну каријеру.
Ипак, након повреде више није био исти играч.
Годину дана након повреде и операције прешао је из ФМП-а у Црвену звезду, али није много играо током две сезоне "на Малом Калемегдану".
Потом је сезону 2008/09 целу пропустио због нове тешке повреде.
Играо је потом за Олимпију из Љубљане, где је прво морао да прође пробу, а потом потписао трогодишњи уговор. Ипак, напустио је тим после прве године, након што су Љубљанчани ушли у финансијске проблеме. Потом је играо за Скаволини у Италији, па за Пепинстер из Белгије, а онда за Манресу из Шпаније, да би потом отишао у немачки Олденбург за који је одиграо три сезоне.
Након тога је наступао за Газијантеп у Турској, Ајсберген Бремерхафтен у Немачкој, Крајову из Румуније и Јасберењ из Мађарске.
Могао да остане инвалид и да му исеку ногу док је био у Звезди
Александров је и јавно причао о повредама које је имао током каријере и рекао да је могао да остане инвалид.
Каже ми доктор из Америке, имаћеш оток читав живот на колену, и то је то. Гурам ја, носим стезник, али не могу да савијем колено. Оток стагнира, некад се повећа, некад спласне. Али никако да нестане, каже Немања.
Мислим да је тада у Звезду дошао Кари Пешић. Каже ми он ајде, Александре да те вратимо у на паркет, и он ме пошаље у Немачку, а чак и онај Американац који је бринуо о мени, такође ми препоручи тог истог доктора из Берлина, којег ми је рекао и Пешић. Одем тамо, доктор провери стабилност колена, извуче оток, мислећи и да ће све бити ок. Међутим, он зове после две недеље, и каже да ми, да је стафилокока ушла у колено. Мени кроз главу опет пролази свашта, зар по стоти пут да се враћам. И после свега ми открије нешто што ме је још више дотукло, а то да сам неким случајем играо још месец, или два, да би морали да ми исеку ногу, наставља.
Стафилокока ми ушла у колено током операције у Америци. Као код најбољег доктора на свету, па шта да кажем. Наравно то је после пало све на моја леђа, што се тиче плаћања, то су биле стотине хиљада долара, права инвестиција, нема шта - рекао је Александров за поткаст "Јао Миле", код свог некадашњег саиграча Милета Илића, а ту је причао и о томе како сада живи на планини са својом супругом Јасмином.
Данас живи на планини, гаји башту, живи попут горштака са сурпугом
По завршетку каријере, након пандемије корона вируса, одлучио је да се са супругом Јасмином пресели на планину, изградили су кућу од дрвета, глине и сламе, са каменим темељом и ту су пронашли свој мир.
Гаје и башту, која им служи за прехрану, пошто су вегани и већ више од деценију не једу ништа животињског порекла.
Преселио сам се на планину са Јасмином, одлучили смо се да побегнемо из ове гужве, агоније и како да све назовем у мом Београду, јер сам одрастао овде, али је почело да нас гуши са свих страна и нашли смо неки свој бег, долазимо са планине, да не откривам тачну локацију, на неких сат и по од Београда, држимо овде тренинге. То неко јурење здравог живота, мало смо упали у неко лудило, стално гледаш на сат, јуриш нешто, гужва. О ваздуху нећу ни да причам. Одлучили смо се, и корона је много томе допринела. Нама је ово био план у наредних 5-10 година, корона нас је убрзала и држали смо се тога и стоички издржали.
Ми смо хтели да направимо кућу од што више природних материјала. Направили смо кућу од сламе и од глине, старим техникама. Хранимо се тако, вегани смо, она 15, ја сам већ преко 10 година веган. Цео тај стил живота покушавамо да преточимо тамо. Сад сам садио 50 садница неких старих сорта воћа, следеће нам је башта, желимо да одржимо самоодрживо имање, тежимо томе.
Открио је и како је почео да се занима око баште, садница и пољопривреде.
Ја сам тотални лаик у томе, цела занимација је кренула у корони, како се свима завршила сезона, одседео сам тај карантин у кући, срећа па смо имали двориште, ту сам направио баштицу, то ме испуњавало истински и пријало ми. После смо цело то лето јели из наше баште, тако је кренуло, једна, друга, пета књига и постао сам пољопривредник. Ово не радимо у комерцијалне сврхе, искључиво да опскрбимо наше потребе, јер је то наша цела исхрана. Сада само смишљамо начине складиштења те хране.
Ископао сам брда рупа и камена, распао сам се. Али то ме испуњава, пре бих пристао на такав неки рад, него да се вратим на терен, у патике, никад више.
Он и његова супруга Јасмина су изградили и кућу од природних материјала, од дрвета, камена, глине и сламе и ту су пронашли свој мир.
Није да живимо у колибици, то је нормална кућа, нормалних димензија, само што се слама користи као изолација. Камен је основ, хтели смо да задржимо аутентични стил српских кућа, намерно смо ангажовали локалне мајсторе, то нам је био један од главних циљева, да што више упослимо локалне сељаке, који имају традицију у градњи, међутим и они се нису сусрели са овим, па смо мало истраживали, испитивали, ангажовали смо једног човека из тих крајева.
Одрадили смо нормалан темељ од камена, доле нам је и подрум, па иде дрвена конструкција у које убацујеш бале сламе и у те жљебове убацујеш сламу, па се онда убацују врбини штапови, да има минималан рад приликом могућих земљотреса, па се онда убацује глина, са мало песка, ми смо ставили и мало гипса због сушења. Затворили смо глином, споља смо ставили дрвену оплату и то сада изгледа као кућа, само што је нама зид пола метра и не да не свира, него немаш дојам шта се напољу дешава, ти ништа не чујеш унутра. Испод панела смо стављали нетретирану овчију вуну, то овде бацају локалци гомиле, ми смо узели 500 кг и нагурали код крова испод плафона, она има термоизолацију као камена вуна. Са унутрашње стране смо покрили гипсаним плочама - описао је у поткасту Јао Миле својевремено Александров.
Дневник/Телеграф
