Vošin predsednik preuzeo odgovornost za loš prolećni start: Sad je vreme za iskrenu podršku

Svaki član kolektiva tu je zbog individualnog kvaliteta selektiran. Ni jedan u međuvremenu nije zaboravio kako se loptom barata. Za razliku od prolećne premijere protiv Mladosti na Karađorđu, na gostovanju u Kragujevcu otvorili su utakmicu baš tako kako je svako želeo i od njih očekivao.

Ono jeste da je posle svake bitke lako general biti, ali ovde i svaki fudbalski podoficir jasno uočava odsustvo koncentracije u završnici napada. Sa trojicom defanzivaca ispred golmana Rosića i visoko postavljenim presingom, onako kako je trener Božidar Bandović tražio i nagoveštavao, sve su igrači ispunili do najsitnijih detalja, sve do završnog čina, koji po pravilu izostaje.

Igrajući visoko, rizikovala je Vojvodina da kroz nepokriveni prostor na svojoj polovini plati hrabro započeti sled događaja. I platila je. Protivnapadom, u tri poteza, domaćin je poveo. Na vreme je poveo. Ali, ne samo da je poveo, nego je vođstvom umirio goste, presekao njihovu ideju i kompaktnost kolektiva razbio na sitne komade. Kraj.

Uprkos izjednačujućem Zukićevom golu u 64. minutu, Vojvodina se do kraja nije oporavila od šoka kojim je uzdrmana u momentu kada je kontrolisala igru, projektujući težište zbivanja ispred protivničkog kaznenog prostora. Sve po planu i sa namerom da pozitivnu tradiciju u susretima sa Kragujevčanima i održe.

Bandović je pokušao dosta toga i što se početnog sastava i logičnih izmena tiče, ali i taktike kojom je iznenadio domaćina. I sve je to delovalo utegnuto i za prolećnu renesansu dostupno da ne beše one kragujevačke  kontre u 19. minutu. Dežurni hejteri sada će da mu zamere na poroznoj odbrani. Uglavnom će to da budu isti oni koji su mu zamerali na previše zatvorenoj igri pre sedam dana. U tim i takvim raskoracima, od nemila do nedraga, je i gomila paradoksa.

Može ih razumeti jedino onaj ko je sa njima živeo, na njima učio i naučio da će dežurnih uvek biti, šta god uradili i kakav god pokušaj izveli. U ovom trenutku stoji čestitka na doslednosti i na hrabrosti treneru Vojvodine da istraje u nameri napadačkog stila svojih izabranika. Rezultat to nije ispratio, na njegovu žalost i njegovih igrača, kao i Vošinih navijača.

Međutim, drugog načina nema. Strpljenje je Voši potrebno. Do kada? Sve do momenta kada trener i završi sezonu koju je započeo. U 21. veku takvih je Vojvodina imala samo trojicu: Milovan Rajevac, Zoran Milinković i Nenad Lalatović.

O rezultatima kluba u njihovo vreme mesta polemici nema. Trenutak da se oglasi i podršku treneru i igračima uputi, prepoznao je i Vošin predsednik Dragoljub Zbiljić, u vrlo nezahvalnom momentu po sopstveni autoritet u klubu i oko njega.

– Kao predsednik kluba preuzimam lično na sebe krivicu za sve rezultatske probleme koje imamo u ovoj takmičarskoj sezoni, ali želim da izjavim da potpuno verujem u igrače koji nose dres Vojvodine da će naći načina da ovu sezonu iznesu na svojim plećima onako kako se od njih očekuje. Želim da im dam javnu podršku i da im poručim da verujem u njih. Svaki sledeći meč za naš klub biće presudan, pa pozivam sve koji žele da pruže podršku da to i pokažu u narednim danima, nedeljama i mesecima na stadionu, jer se ljubav i podrška sad najviše vide i prepoznaju – poručio je Zbiljić posredstvom klupskog sajta.

Saopštenje je osvanulo dok je autobus u pola belom, pola u crvenom još bio negde na auto-putu, pri povratku kući.  Time je predupredio svaku mogućnost osipanja postignute kompaktnosti kolektiva, u atmosferi koja je na pripremama obećavala i vedrije proleće nagoveštavala.

Prvi čovek kluba ostavio je tako dovoljno prostora za analizu i za otrežnjenje u nekom prihvatljivijem spletu okolnosti i za igrače i za stručni štab i za sve fudbalske poštovaoce koji strpljivo čekaju najavljivani preporod.

L. Bakmaz