Вошин председник преузео одговорност за лош пролећни старт: Сад је време за искрену подршку

Сваки члан колектива ту је због индивидуалног квалитета селектиран. Ни један у међувремену није заборавио како се лоптом барата. За разлику од пролећне премијере против Младости на Карађорђу, на гостовању у Крагујевцу отворили су утакмицу баш тако како је свако желео и од њих очекивао.

Оно јесте да је после сваке битке лако генерал бити, али овде и сваки фудбалски подофицир јасно уочава одсуство концентрације у завршници напада. Са тројицом дефанзиваца испред голмана Росића и високо постављеним пресингом, онако како је тренер Божидар Бандовић тражио и наговештавао, све су играчи испунили до најситнијих детаља, све до завршног чина, који по правилу изостаје.

Играјући високо, ризиковала је Војводина да кроз непокривени простор на својој половини плати храбро започети след догађаја. И платила је. Противнападом, у три потеза, домаћин је повео. На време је повео. Али, не само да је повео, него је вођством умирио госте, пресекао њихову идеју и компактност колектива разбио на ситне комаде. Крај.

Упркос изједначујућем Зукићевом голу у 64. минуту, Војводина се до краја није опоравила од шока којим је уздрмана у моменту када је контролисала игру, пројектујући тежиште збивања испред противничког казненог простора. Све по плану и са намером да позитивну традицију у сусретима са Крагујевчанима и одрже.

Бандовић је покушао доста тога и што се почетног састава и логичних измена тиче, али и тактике којом је изненадио домаћина. И све је то деловало утегнуто и за пролећну ренесансу доступно да не беше оне крагујевачке  контре у 19. минуту. Дежурни хејтери сада ће да му замере на порозној одбрани. Углавном ће то да буду исти они који су му замерали на превише затвореној игри пре седам дана. У тим и таквим раскорацима, од немила до недрага, је и гомила парадокса.

Може их разумети једино онај ко је са њима живео, на њима учио и научио да ће дежурних увек бити, шта год урадили и какав год покушај извели. У овом тренутку стоји честитка на доследности и на храбрости тренеру Војводине да истраје у намери нападачког стила својих изабраника. Резултат то није испратио, на његову жалост и његових играча, као и Вошиних навијача.

Међутим, другог начина нема. Стрпљење је Воши потребно. До када? Све до момента када тренер и заврши сезону коју је започео. У 21. веку таквих је Војводина имала само тројицу: Милован Рајевац, Зоран Милинковић и Ненад Лалатовић.

О резултатима клуба у њихово време места полемици нема. Тренутак да се огласи и подршку тренеру и играчима упути, препознао је и Вошин председник Драгољуб Збиљић, у врло незахвалном моменту по сопствени ауторитет у клубу и око њега.

– Као председник клуба преузимам лично на себе кривицу за све резултатске проблеме које имамо у овој такмичарској сезони, али желим да изјавим да потпуно верујем у играче који носе дрес Војводине да ће наћи начина да ову сезону изнесу на својим плећима онако како се од њих очекује. Желим да им дам јавну подршку и да им поручим да верујем у њих. Сваки следећи меч за наш клуб биће пресудан, па позивам све који желе да пруже подршку да то и покажу у наредним данима, недељама и месецима на стадиону, јер се љубав и подршка сад највише виде и препознају – поручио је Збиљић посредством клупског сајта.

Саопштење је освануло док је аутобус у пола белом, пола у црвеном још био негде на ауто-путу, при повратку кући.  Тиме је предупредио сваку могућност осипања постигнуте компактности колектива, у атмосфери која је на припремама обећавала и ведрије пролеће наговештавала.

Први човек клуба оставио је тако довољно простора за анализу и за отрежњење у неком прихватљивијем сплету околности и за играче и за стручни штаб и за све фудбалске поштоваоце који стрпљиво чекају најављивани препород.

Л. Бакмаз