SEDAM MESECI ČEKAO JE STEFAN ĐORĐEVIĆ NOVU PRILIKU U VOŠI, ČEKAO I DOČEKAO Doktorski, što reče trener Popović
Posle sedmomesečne pauze i utakmice sa Voždovcem 5. marta, tadašnji Vojvodinin kapiten i član ekipe koja je osvojila Kup Srbije, Stefan Đorđević zauzeo je mesto u startnoj postavi tima koji je postigao četvrtu prvenstvenu pobedu u sezoni, drugu uzastopnu.
Odigrao je doktorski, kako je to primetio trener Popović, uz saglasnost navijača koji su ga ispratili aplauzima, kada je mesto u sastavu, u 77. minutu, prepustio Aleksi Vukanoviću.
– Zaželeo sam se igre – komentarisao je Đorđević. – Drago mi je da je sve dobro prošlo, jer svako ko je profesionalno u sportu zna šta znači sedam meseci neigranja. Hvala šefu na ukazanom poverenju i hvala saigračima, bez njih ni ja ne bih iskočio. Popović je prvog dana prepoznao kako bi Vojvodina trebalo da izgleda. I on svoju ideju forsira. Potrebno je vreme da svi segmenti u igri legnu na svoje mesto. Već je vidljivo to što je zamislio, mada je najpre morao da resetuje postojeće stanje, da nanovo krene i da ubedi i igrače i navijače u ispravnost sopstvene vizije. Njegov rukopis je bio prepoznatljiv u pobedi protiv IMT-a. Biće to sve bolje, iz utakmice u utakmicu.
Bila je to najbolja partija u pola belom, pola u crvenom, ove jeseni. Konačno je realizovano sve, ili gotovo sve, što je dogovoreno i na treninzima uvežbavano. Najvažnije je da je ekipa potvrdila to što je na prethodnoj utakmici postavila kao osnov za novi smer kretanja Vošine kompozicije.
– Za potpuni utisak nedostaje nam još jedino značajni procenat realizacije stvorenih šansi – saglasan je naš sagovornik. - Otelimo se dok ne postignemo gol, a šanse se ređaju jedna za drugom. S druge strane, opet smo iz polušanse primili gol u momentima kada je samo trebalo da poluvreme privedemo kraju. Imali smo rezultat, ali eto... Ipak, sve je postavljeno na svoje mesto u drugom poluvremenu. Vredela je ona šok završnica sa pozitivnim ishodom protiv Javora, vredela je i ova pobeda koja je bila logičan nastavak timskog rada. Mišljenja sam da i na teškom gostovanju u Novom Pazaru imamo šansu da niz učvrstimo i u pobedničkom raspoloženju dočekamo prvenstvenu pauzu.
Teren jeste jedino merilo svemu u fudbalu. Kvalitet i veličinu našeg sagovornika izmerio je u skladu sa veličinom karijere koju je gradio i izgradio igrajući još u Spartaku, Crvenoj zvezdi, Radničkom, Kataniji i Potenci... Na kraju, kako je i trener Popović za njega rekao da „tako Bog nagradi svakoga ko dobro radi, doktorski“. O minulih sedam meseci nije želeo.
– To je završena priča – čvrst je u stavu Đorđević. – Da mi jeste bilo teško, zaista jeste. Ali, kada se setim šta je sve Novak Đoković morao da izdrži... Moj stav je da je klub iznad svega. Svi mi dolazimo i prolazimo, Vojvodina ostaje. Tu sam za loptom potrčao, tu ću i karijeru da završim. I moj sin Vukan, kome je sada bezmalo 10 meseci, prvi korak načinio je na travi Karađorđa, u sadržaju manifestacije „Vošin porodični dan“. Ništa lepše od saznanja da, kada jednom odete, iza sebe ostavite nešto po čemu će ljudi da vas pamte.
U sećanju Vošinih poštovalaca ostaće upamćen kao igrač koji uvek daje sve od sebe i nikada ne odustaje. Sve u skladu sa principima na kojima insistira i trener Ranko Popović i na čemu počiva sva fudbalska doktrina, zasnovana na timskom radu kolektiva. Voša ne mora uvek da pobedi, ali uvek mora da ostavi utisak da je svaki njen igrač „ostavio srce na terenu“.
L. Bakmaz