Dan koji nikada neće moći da osvane bez prisećanja na Mihu MIROSLAV TANJGA: Moj Siniša i ja stižemo isti dan u Novi Sad…

Dan koji nikada neće moći da osvane bez prisećanja na Sinišu. Na velikog Sinišu Mihajlovića. Na fudbalera koji je bio kao nijedan drugi.

Na Vošinog Mihu, legendu kluba i nekoga je ovaj grad i klub iskreno voleo. Stariji ljubitelji fudbala pamte kako je Mihina generacija donela titulu u Novi Sad, a mlađi se sećaju kada se oprostio od fudbala na njegovom “Karađorđu”.

Nije bilo kako razgovarati sa Miroslavom Tanjgom na temu njegovog kuma Siniše. Svaki detalj u SC “Vujadin Boškov” podsećao ga je na nekoga sa kim je proveo zajedno toliko dana od te 1988. godine…

– Siniša i ja smo došli isti dan. Počeli smo da živimo zajedno… – počinje priču Miroslav.

– Kada smo stigli taj prvi dan u Novi Sad, prvo što smo uradili posle potpisa ugovora otišli smo da upišemo fakultete. U pitanju je Fakultet za zaštitu na radu. Doduše, dva puta smo ga posetili. Prvi put kada smo upisali, a drugi tri-četiri godine kasnije kada smo došli da podignemo papire. Fudbal? Nikad se tu ne zna, daj mi da upišemo fakultet da imamo nešto za dalje u životu. Siniša je pet godina bio mlađi od mene, veliki talenat u tom periodu, ali nismo želeli da se odreknemo tek tako škole… E, onda je počela ideja “pa, čekaj, daj da mi budemo prvaci u fudbalu”. Nismo mogli da se posvetimo školi. To mi je ostalo kao neko prvo sećanje – prisetio se Tanjga.

Borba je zadržati suze kada prolaze slike kroz glavu…

– Toliko toga me ovde podseća na njega. Naša Vojvodina, naši tereni, naš Novi Sad… Pesme, izlasci, sve… Nije lako, verujte mi. Kroz sve stvari u životu smo prolazili zajedno. Toliko je bilo tu toliko situacija životnih, fudbalskih… Došli smo do odnosa koji možeš da izgradiš sa jako malo ljudi u životu.

Ljubav izmeđi Siniše i Novog Sada je posebna priča.

– Obožavao je ovaj grad! Dobio je priznanje i za počasnog građanina Novog Sada. Želeo sam da kada izađe iz bolnice dođe ovde, da prošetamo, prisetimo se svega… Stalno se raspitivao za Vojvodinu, stanje u klubu, pratio je rezultate.

Da život nije bio tako surov prema Siniši… Šta bi danas rekao fudbalerima Vojvodine?

– Kakvo treće mesto? Hoću da budete u prva dva tima. Verujem da bi to rekao.

Ne možemo da se ne prisetimo i tima iz 1988. godine. Strašna generacija – prva pomisao na šampionsku ekipu Vojvodine.

– Neverovatna grupa fudbalera, trenera… Imali smo vrhunsku atmosferu i trenirali smo pakleno! Zaista, ti treninzi… Tu je sve pucalo. Kada se radilo – radilo se. Kada izlazimo išli smo svi zajedno, ali nikada pred utakmicu ili kada nas sutra čeka trening, te stvari su se znale. Uradili smo veliku stvar za našu Vojvodinu, naš Novi Sad… Ljudi su nas zaista poštovali i radovali se kada nas vide. Prvaci one velike Jugoslavije! Kada bi izašli u neki restoran u Novom Sadu sa devojkom, gotovo po pravilu bi dobijali odgovor „kuća časti“. Sećam se da smo za osvojenu titulu smo dobili 5.000 maraka u tri rate. To je novac s kojim smo mogli da odemo nekoliko dana na more. Pričam to da vam kažem da nama nisu bile motiv pare već da napravimo rezultat sa klubovom i izgradimo se kao igrači. A, novac? Ma on će kad-tad doći – zaključio je prisećanje Tanjga, potpredsednik „stare dame“, koji volonterski pomaže svojoj Voši.