(NE)ZABORAVLJENI: BORKO VUKOSAV, jedan od najpriznatijih srpskih specijalista sportske medicine VOŠA JE POSTALA MOJA DRUGA KUĆA
Radost zbog uspeha naših sportista jedno je od najomiljenijih ispoljavanja sreće kod muške, ali, bogami, sve češće i ženske populacije u Srbiji.
Neverovatan broj ljudi ovde ume i te kako da se oduševljava onim što naši najbolji devojke i madići čine na raznim terenima širom sveta, pa su sportisti veoma često izrastaju u junaki nacije, nekoga ko svojim uspesima kod svih uzrokuju osećaj ponosa, neverovatne sreće i junaštva.
Pišući ovaj naš serijal, u trenutku shvatili smo da prema jednoj kategoriji ljudi iz čitavog sistema činimo nepravdu, već samim tim što ih retko, ili nikako ne spominjemo. Specijalisti sportske medicine su „ljudi iz senke“ u svakom fenomenalnom dometu sportista i upravo zbog toga rešili smo da vam poundimo priču s jednim od njih. Dr Borko Vukosav (67), šef medicinskog tima FK Vojvodina i stručnjak koji u sportu i sa njim živi već više od četiri pune decenije, neko je ko je, bez ikakve dileme, zaslužio da se nađe na ovim stupcima.
- Rođen sam 1957. godine u Novom Sadu – mirnim glasom, gospodski, kako mu to i priliči, počeo je priču dr Vukosav. – Roditelji s očeve strane poreklo vode iz Hercegovine, iako je tata rođen u Srpskoj Atini, dok su baka i deda s majčine strane iz okoline Plitvica, u Lici. Osnovnu školu „Žarko Zrenjanin“ završio sam na Limanu, a potom sam pohađao Jovinu gimnaziju, pa sam već tada počeo da se bavim sportom koji sam jako voleo. I to ne fudbalom, u kojem sam proveo čitav svoj profesionalni vek, već košarkom koja mi je sasvim fino išla. Stigao sam do juniorskog tima Vojvodine, koja je tada bila veoma ozbiljna ekipa, kada su u njoj igrali, između ostalih, Malešević i Gušić i obožavao sam tada da idem s njima, kao junior, na neke utakmice i da nosim torbe takvim veličinama. Iskren da budem, danas to ne viđam često kod mlađih momaka koji dođu u naš klub.
Timski rad
Dr Vukosav insistira na tome da je pristalica timskog rada i da nikada nije želeo da zasluge za uspešno lečenje ili oporavak nekog igrača uzme samo za sebe.
- Svi ljudi koji su pozitivni i mogu da pomognu, uvek su dobrodošli. U Novom Sadu smo napravili timski pristup koji je široko prepoznatljiv, ne samo u našoj zemlji. Kada je u pitanju lečenje povrede kolena, s profesorom Miroslavom Milankovim sam napravio izvanrednu saradnju, iako smo radili u različitim ustanovama. On je operisao, a ja sam dalje vodio brigu o igračima, pa nam ljudi dolaze s idejom da im pomognem. Tu su uključeni i drugi doktori s kojima saradjujemo, i to se pokazalo kao veoma uspešan način rada.
Ipak, dr Vukosav se nije dugo zadržao u košarci, jer je sticaj okolnosti, odnosno veliki broj povreda skočnog zgloba, za koje tada nije imao ko da mu objasni kako da ih tretira, tako presudio. Tada su se ovom granom medicine u Novom Sadu bavili samo dr Novak i dr Lakić, koji su mu, kako se sam priseća, stavljali gips na nogu.
- Bio sam mlad i, kada bih došao kući, skinuo bih taj gips i odlazio na utakmicu. Između ostalog, uz zaostatak u rastu, to me je koštalo i karijere. Ipak, velika želja da se bavim sportom uticala je na moju odluku da u gimnaziji zaigram odbojku, koja nije bila kontaktni sport i zbog toga mi je bilo malko lakše da sačuvam zglobove. Na moju žalost, ni tu nisam napravio ništa ozbiljno, već mi je taj sport bio dobar način za relaksaciju od učenja, što i dan-danas savetujem mlađim ljudima da rade.
Posle svega, dr Borko je upisao Medicinski fakultet u Novom Sadu.
- Već na završnoj godini studija, ušao sam prvi put u fudbal, ali ne kao igrač. Učinio sam to kao lekar ekipe, iako još tada nisam imao diplomu. Do svega toga došlo je zahvaljujući mom ocu Jovu, kojeg su u fudbalskim krugovima znali kao Jova menadžera, pošto je dovodio igrače u FK Kabel, u koji je bio zaljubljenik. Na njegovu veliku želju, eto, tako je počela moja medicinsko-sportska karijera, uz saradnju sa starim, pokojnim fizioterapeutom Jagetićem. Tu sam sticao iskustvo i upoznavao se s nekim stvarima koje je bilo nemoguće naučiti na fakultetu. Sećam se da su mi igrači govorili kako ih boli prepona, a da nisam praktično znao šta to znači, pa mi se činilo da oni znaju više od mene o toj problematici. Tu sam stekao ogromnu praksu uglavnom sam, ali i uz pomoć sjajnog učitelja, primarijusa dr Đorđa Novaka. Bili su tu i tadašnji ortopedi dr Lakić i profesor dr Mikić, koji su se bavili sportskom traumatologijom i medicinom.
Problemi zbog fotografije
Opisao je dr Vukosav jedan slučaj kada je igrač imao veliku želju da ode kod kiropraktičara u hotel „Jugoslavija“ u Zemunu i s kojim je tamo otišao zajedno.
- Objasnio sam tom momku da sam je njegov doktor i da ću, ukoliko vidim da je nešto preagresivno, da zaustavim postupak. Ne znam kako, ali to su čuli i novinari i dočekali su nas ispred lifta u hotelu i sutradan, u tadašnjem listu „Sport“, izašla je naša slika i potpis kako je doktor doveo fudbalera kod tog čoveka. Imao sam posle dosta problema s kolegama i od onda sam, što se toga tiče, postao još oprezniji.
Specijalizaciju je dr Vukosav završio iz oblasti medicine sporta za koju se opredelio, iako je imao malu dilemu, jer mu je i traumatologija bila interesantna.
- Na klinci za ortopedsku hirurgiju sam dosta volontirao, pa mi je, čak, dr Mikić rekao kako sam se svideo kolektivu i predložio mi da na konkursu, koji je neposredno potom usledio, podnesem molbu za stalni posao. Ipak, već tada sam odlučio da ne idem u pravcu hirurgije, već ka konzervativnijoj sportskoj medicini. Dosta dugo čekao sam posao, ali sam ga na kraju i dobio u okviru specijalističke službe Doma zdravlja Novi Sad, u dispanzeru za medicinu sporta, čiji sam posle šef bio dugo godina. I danas pamtim prvu utakmicu na kojoj sam, na klupi Kabela, sedeo kao lekar... Bilo je to jedne zime, a protivnik nam je bila Kozara, u Banatskom Velikom Selu, i već tada sam video koliko fudbal može da bude žestok sport.
Nekoliko narednih godina dr Vukosav je vodio računa o zdravlju igrača Kabela, a onda mu je stigao poziv koji se ne odbija.
- Poziv je došao iz FK Vojvodina, zaista bez ikakvih veza i vezica. Tada sam prvi put upoznao legendarnog golmana Iliju Pantelića, s kojim sam imao nekoliko razgovora u njegovoj kancelariji, u staroj zgradi na Stadionu Vojvodine, a danas „Karađorđu“. Bio je veliki, sjajni čovek i na mene je ostavio izvanredan utisak. To se dogodilo 1990. godine i od tada pa do danas, s jednom kraćom pauzom, međusobna ljubav Voše i mene traje. Poziv sam, naravno, prihvatio s velikim zadovoljstvom, ali i s istovremenom zebnjom, da li ću uspeti da se snađem.
Tokom gotovo tri i po decenije staža, dr Vukosav je sarađivao s velikim brojem trenera.
- Mukotrpan je posao uspostaviti valjanu relaciju sa šefom stručnog štaba, kako bi shvatio da mu samo možete da pomognete. U Kabelu sam počeo sa Vladom Savićem, koji je imao enormno iskustvo i uz njega sam učio kako da uspostavim željeni odnos lekar – trener. U početku je bilo trzavica, ali sve to brzo dođe na svoje mesto. I kasnije, zaista, nisam imao nikakvih problema, osim, možda, na početku saradnje, dok se „ne osetimo“ kako treba.
Ordinacija na pripremama
Potpisnik ovih redova bio je svedok scene na jednim zimskim pripremama Vojvodine u Budvi, tokom kojih je ispred njegove hotelske sobe bila istinska čekaonica za preglede sportista.
- Da, zaista je tada u Budvi bilo puno onih koji su želeli da saznaju moje mišljenje o povredi, ali i toku oporavka posle operacija. Imao sam tada pravu ambulatnu u hotelu, jer moj stav u lečenju je da se, pre svega, napravi kvalitetna dijagnostika, a onda i terapijske mogućnosti. Mladi ljudi su totalno dezorijentisani od raznih priča i naplaćivanja, pa mi, uostalom, i danas dolaze sportisti u Novi Sad, koji su iz Crne Gore, Bosne i drugih eks Ju republika. To je zadovoljstvo ovog posla.
Ipak, svedoci smo da je, barem ranije, postojao veliki broj trenera u većini sportova, koji su verovali nadrilekarima, „nameštačima kostiju“...
- Uvek ima takvih stvari, ali se trudim da igračima objasnim da kiropraktičarska metoda nije nepoznata u svetu, ali da se napolju njome bave ljudi koji su završili ozbiljne škole i imaju diplome okačene u ambulantama. Imao sam dramatične situacije, ne u Vojvodini, kada su se takvi „zahvati“ vrlo loše završili... Nisam ja a priori protiv toga, ali, i kada su odlazili na takve tretmane, ja sam išao sa igračima, da kontrolišem da ne budu preagresivni. Jednostavno je: trudim se da sve što radimo, bude naučno i medicinski utemeljeno i provereno, odnosno da ne ekspreminentišemo ništa – rečju, da sve bude zasnovano na medicinskim saznanjima.
Danas FK Vojvodina ima moderan medicinski blok, čije je dr Vukosav šef.
- Oduvek sam imao apsolutno razumevanje FK Vojvodina za stavove koje propagiram i delimo ista razmišljanja. Sada pravimo sistem u mojoj kući, jer Vojvodina to jeste. Zbog toga smo angažovali mlađe lekare, koji će izrasti u dobre stručnjake, poput Branka Baljka, Filipa Lažetića i Nikole Vukosava, koji su ortopedi i imaju usmerenje ka sportskoj traumatologiji. Predsednik našeg kluba, Dragoljub Zbiljić, uložio je ozbiljna sredstva da se proširi naša ambulanta i kupe novi aparati, sve sa željom da ustanovimo respektabilan medicinski segment, koji će biti obeležje kluba i koji će imati pravila, bez obzira na to ko će biti lekar ekipe.
Nikada uz orlove
Nikada dr Vukosav nije bio lekar naše najbolje fudbalske selekcije.
- Dok je selektor mlade reprezentacije Srbije bio Milorad Kosanović, radio sam s tom selekcijom. Međutim, do mesta na klupi A tima dolazilo se malo teže, a ja nikada u životu nisam želeo nikakve protekcije i veze. Bilo je puno puta razgovora na tu temu, ali nikada one nisu bile realizovane.
Pričao nam je dr Borko Vukosav o još mnogo stvari, naprimer, o tome kako je on držao i drži treninge prilikom rehabilitacije igrača, o stresu koji doživljava na svakoj utakmici, ali i o odsustvovanju od kuće i pri tome je posebno zahvalan svojoj porodici na velikom razumevanju i strpljenju. Naravno, i o ljubavi prema tenisu, koji je uvek obožavao da igra, ali ga je kasno „otkrio“. Ipak, ostavićemo to za neku drugu, novu priču...