(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: БОРКО ВУКОСАВ, један од најпризнатијих српских специјалиста спортске медицине ВОША ЈЕ ПОСТАЛА МОЈА ДРУГА КУЋА

Невероватан број људи овде уме и те како да се одушевљава оним што наши најбољи девојке и мадићи чине на разним теренима широм света, па су спортисти веома често израстају у јунаки нације, некога ко својим успесима код свих узрокују осећај поноса, невероватне среће и јунаштва.

Пишући овај наш серијал, у тренутку схватили смо да према једној категорији људи из читавог система чинимо неправду, већ самим тим што их ретко, или никако не спомињемо. Специјалисти спортске медицине су „људи из сенке“ у сваком феноменалном домету спортиста и управо због тога решили смо да вам поундимо причу с једним од њих. Др Борко Вукосав (67), шеф медицинског тима ФК Војводина и стручњак који у спорту и са њим живи већ више од четири пуне деценије, неко је ко је, без икакве дилеме, заслужио да се нађе на овим ступцима.

- Рођен сам 1957. године у Новом Саду – мирним гласом, господски, како му то и приличи, почео је причу др Вукосав. – Родитељи с очеве стране порекло воде из Херцеговине, иако је тата рођен у Српској Атини, док су бака и деда с мајчине стране из околине Плитвица, у Лици. Основну школу „Жарко Зрењанин“ завршио сам на Лиману, а потом сам похађао Јовину гимназију, па сам већ тада почео да се бавим спортом који сам јако волео. И то не фудбалом, у којем сам провео читав свој професионални век, већ кошарком која ми је сасвим фино ишла. Стигао сам до јуниорског тима Војводине, која је тада била веома озбиљна екипа, када су у њој играли, између осталих, Малешевић и Гушић и обожавао сам тада да идем с њима, као јуниор, на неке утакмице и да носим торбе таквим величинама. Искрен да будем, данас то не виђам често код млађих момака који дођу у наш клуб.

Тимски рад

Др Вукосав инсистира на томе да је присталица тимског рада и да никада није желео да заслуге за успешно лечење или опоравак неког играча узме само за себе.

- Сви људи који су позитивни и могу да помогну, увек су добродошли. У Новом Саду смо направили тимски приступ који је широко препознатљив, не само у нашој земљи. Када је у питању лечење повреде колена, с професором Мирославом Миланковим сам направио изванредну сарадњу, иако смо радили у различитим установама. Он је оперисао, а ја сам даље водио бригу о играчима, па нам људи долазе с идејом да им помогнем. Ту су укључени и други доктори с којима сарадјујемо, и то се показало као веома успешан начин рада.

Ипак, др Вукосав се није дуго задржао у кошарци, јер је стицај околности, односно велики број повреда скочног зглоба, за које тада није имао ко да му објасни како да их третира, тако пресудио. Тада су се овом граном медицине у Новом Саду бавили само др Новак и др Лакић, који су му, како се сам присећа, стављали гипс на ногу.

- Био сам млад и, када бих дошао кући, скинуо бих тај гипс и одлазио на утакмицу. Између осталог, уз заостатак у расту, то ме је коштало и каријере. Ипак, велика жеља да се бавим спортом утицала је на моју одлуку да у гимназији заиграм одбојку, која није била контактни спорт и због тога ми је било малко лакше да сачувам зглобове. На моју жалост, ни ту нисам направио ништа озбиљно, већ ми је тај спорт био добар начин за релаксацију од учења, што и дан-данас саветујем млађим људима да раде.
После свега, др Борко је уписао Медицински факултет у Новом Саду.

- Већ на завршној години студија, ушао сам први пут у фудбал, али не као играч. Учинио сам то као лекар екипе, иако још тада нисам имао диплому. До свега тога дошло је захваљујући мом оцу Јову, којег су у фудбалским круговима знали као Јова менаџера, пошто је доводио играче у ФК Кабел, у који је био заљубљеник. На његову велику жељу, ето, тако је почела моја медицинско-спортска каријера, уз сарадњу са старим, покојним физиотерапеутом Јагетићем. Ту сам стицао искуство и упознавао се с неким стварима које је било немогуће научити на факултету. Сећам се да су ми играчи говорили како их боли препона, а да нисам практично знао шта то значи, па ми се чинило да они знају више од мене о тој проблематици. Ту сам стекао огромну праксу углавном сам, али и уз помоћ сјајног учитеља, примаријуса др Ђорђа Новака. Били су ту и тадашњи ортопеди др Лакић и професор др Микић, који су се бавили спортском трауматологијом и медицином.

Специјализацију је др Вукосав завршио из области медицине спорта за коју се определио, иако је имао малу дилему, јер му је и трауматологија била интересантна.

- На клинци за ортопедску хирургију сам доста волонтирао, па ми је, чак, др Микић рекао како сам се свидео колективу и предложио ми да на конкурсу, који је непосредно потом уследио, поднесем молбу за стални посао. Ипак, већ тада сам одлучио да не идем у правцу хирургије, већ ка конзервативнијој спортској медицини. Доста дуго чекао сам посао, али сам га на крају и добио у оквиру специјалистичке службе Дома здравља Нови Сад, у диспанзеру за медицину спорта, чији сам после шеф био дуго година. И данас памтим прву утакмицу на којој сам, на клупи Кабела, седео као лекар... Било је то једне зиме, а противник нам је била Козара, у Банатском Великом Селу, и већ тада сам видео колико фудбал може да буде жесток спорт.

Неколико наредних година др Вукосав је водио рачуна о здрављу играча Кабела, а онда му је стигао позив који се не одбија.

- Позив је дошао из ФК Војводина, заиста без икаквих веза и везица. Тада сам први пут упознао легендарног голмана Илију Пантелића, с којим сам имао неколико разговора у његовој канцеларији, у старој згради на Стадиону Војводине, а данас „Карађорђу“. Био је велики, сјајни човек и на мене је оставио изванредан утисак. То се догодило 1990. године и од тада па до данас, с једном краћом паузом, међусобна љубав Воше и мене траје. Позив сам, наравно, прихватио с великим задовољством, али и с истовременом зебњом, да ли ћу успети да се снађем. 

Током готово три и по деценије стажа, др Вукосав је сарађивао с великим бројем тренера.

- Мукотрпан је посао успоставити ваљану релацију са шефом стручног штаба, како би схватио да му само можете да помогнете. У Кабелу сам почео са Владом Савићем, који је имао енормно искуство и уз њега сам учио како да успоставим жељени однос лекар – тренер. У почетку је било трзавица, али све то брзо дође на своје место. И касније, заиста, нисам имао никаквих проблема, осим, можда, на почетку сарадње, док се „не осетимо“ како треба.

Ипак, сведоци смо да је, барем раније, постојао велики број тренера у већини спортова, који су веровали надрилекарима, „намештачима костију“... 

- Увек има таквих ствари, али се трудим да играчима објасним да киропрактичарска метода није непозната у свету, али да се напољу њоме баве људи који су завршили озбиљне школе и имају дипломе окачене у амбулантама. Имао сам драматичне ситуације, не у Војводини, када су се такви „захвати“ врло лоше завршили... Нисам ја а приори против тога, али, и када су одлазили на такве третмане, ја сам ишао са играчима, да контролишем да не буду преагресивни. Једноставно је: трудим се да све што радимо, буде научно и медицински утемељено и проверено, односно да не експреминентишемо ништа – речју, да све буде засновано на медицинским сазнањима.

Данас ФК Војводина има модеран медицински блок, чије је др Вукосав шеф.

- Одувек сам имао апсолутно разумевање ФК Војводина за ставове које пропагирам и делимо иста размишљања. Сада правимо систем у мојој кући, јер Војводина то јесте. Због тога смо ангажовали млађе лекаре, који ће израсти у добре стручњаке, попут Бранка Баљка, Филипа Лажетића и Николе Вукосава, који су ортопеди и имају усмерење ка спортској трауматологији. Председник нашег клуба, Драгољуб Збиљић, уложио је озбиљна средства да се прошири наша амбуланта и купе нови апарати, све са жељом да установимо респектабилан медицински сегмент, који ће бити обележје клуба и који ће имати правила, без обзира на то ко ће бити лекар екипе.

Причао нам је др Борко Вукосав о још много ствари, например, о томе како је он држао и држи тренинге приликом рехабилитације играча, о стресу који доживљава на свакој утакмици, али и о одсуствовању од куће и при томе је посебно захвалан својој породици на великом разумевању и стрпљењу. Наравно, и о љубави према тенису, који је увек обожавао да игра, али га је касно „открио“. Ипак, оставићемо то за неку другу, нову причу...