Istorija – centarhalfovi (5): Car – Franc Bekenbauer 

U tom trilingu najvažniji šraf je centarhalf, fudbaler koji ne samo što komanduje odbranom, već vrlo često je i vođa i  kapiten tima. Zato je dres sa brojem pet tradicionalno pripadao najpouzdanijem fudbaleru u ekipi, igraču koji svojim autioritetom može da pokrene tim i da  uz to zamisli trenera sprovede na terenu. Nije ni čudo da su u istoriji fudbala broj 5 na leđima nosili uglavnom najbolji igrači tima.

Sve je na ovoj poziciji počelo sa  Luisom Montijem jedinim fudbalerom na svetu koji je igrao dva finala na Mundijalima za dve reprezentacije. U Montevideu je branio boje Argentine i izgubio,a četiri godine kasnije u dresu Italije  osvojio je krunu u Rimu u meču sa Čehoslovačkom, posle produžetka (2:1). Tada je još bilo moguće da fudbaleri igraju za dve selekcije,a kako je rođen u regiji u Emiliji Romanja, nije bilo smetnje. Doduše, nije bilo lako privoleti Montija da obuče dres „azura“, ali sve je sredio Benito Musolini, poslao je svoje agente u Buenos Ajres i privolio Luisa da  prihvati poziv iz Italije. I sam Monti priznao je posle Drugog svetskog rata da je prvo finale sa Argentinom izgubio da bi živeo, a drugo da nije pobedio  bio bi pogubljen, jer je za diktatora Musolinija samo zlato bilo prihvatljivo.

Fudbal se nije puno menjao na prva tri Mundijala posle Drugog svetskog rata, uloga centarhalfova je bila ista, prednjačili su Brazilci, ali polako kako se igra menjala i poslednji čovek u odbrani je više čuvao poziciju. Prvi „moderan“ centarhalf je bio Hose Santamarija, fudbaler Reala i španske reprezentacije,a sjajan je bio i Nemac Šnelinger,da bi se  u Engleskoj istakao „toranj“ Yeki Čarlton, mlađi brat mnogo poznatijeg Bobija, fudbaler koji je visinom i pojavom plenio. A onda je na scenu stupio  Kajzer – Franc Bekenbauer, fudbaler koji je elegancijom i besprekornim postavljanjem na terenu zasenio sve prethodnike. Posle Bekenbauera, osamdesetih godina, stigla je era „katanača“ i plejada italijanskih libera. Sa brojem pet na dresu blistali su Čezare Maldini, Aleksandro Kostakurta, Fabio Kanavaro, Baresi... Ali, nisu uvek centarhalfovi nosili  peticu, 1978. na Svetskom prvenstvu golman argentinske repezentacije Ubaldo Filjol je branio u crnom dresu sa brojem 5 i stigao da trofeja. Interesantno je da  je i Zinedin Zidan u dresu Reala jedno vreme nosio dres sa brojem pet, jer kada je stigao u slavni klub dres sa brojem 10 nosio je Luis Figo.

Kao što smo rekli, najbolji igrač ikada sa brojem pet na leđima bio je Franc  Bekenbauer. Plenio je savršenom igrom i elegancijom , a od njega su kretale sve akcije i u Bajernu i u reprezentaciji Nemačke. Mnogi smatraju da je mogao tako da igra zato što je ispred njega na terenu bio  „metla“ Švarcenbek.  Sa reprezentacijom je Bekenbauer 1972. osvojio titulu evropskog prvaka, a dve godine kasnije i svetsku titulu. Bio je  i izutetno uspešan kao selektor, osvojio je zlato i srebro. Mnogi ga smatraju najboljim nemačkim fudbalerom ikada, a konkurencija je zaista izuzetna.

Drugo mesto na večnoj listi centarhalfova pripada  Špancu  Hoze Santamariji, fudbaleru koji je igrao u Realu, u kojem su glavne zvezde tada bili Di Stefano i Puškaš. Santamarija je blistavim partijama  stigao do velike slave, a bio je izuzetno uspešan i na klupi „furije“. Treće mesto pripada već ranije spomenutom  Luisu Montiju, a četvrto Holanđaninu Rudi Krolu, koji je bio saigrač velikom Johanu Krojfu.  Među najboljima je i Fabio Kanavaro koji je 2006. godine proglašen za najboljeg fudbalera sveta  kada su Italijani osvojili Zlatni globus. Među prvih deset su još centarhal francuske reprezentacije Rolan Blan, Španac Karles Pujol, Franko Baresi (Italija), Rio Ferdinand (Engleska) i Jožef Božik (Mađarska), koji nije igrao na mestu poslednjeg čoveka u odbrani već u veznom redu, ali je  u reprezentaciji  uvek nosio dres sa brojem pet.

Što se tiče reprezentacije Jugoslavije a kasnije i Srbije bilo je vrhunskih igrača sa peticom na dresu. U  Švajcarskoj 1954. godine  stub odbrane bio je Ivica Horvat, u Čileu je Velibor Vasović komandovao odbranom, a na Mondijalu u Nemačkoj 1974. godine blistao je Josip Katalanski.  U Španiji je centarhalfa igrao Nenad Stojković, a u Južnoj Africi broj 5 bio je na leđima Nemanje Vidića, sjajnog fudbalera, koji je ipak mnogo bolje partije pružao u dresu Mančester junajteda nego u reprezentaciji.

G. Kovač