Историја – центархалфови (5): Цар – Франц Бекенбауер 

У том трилингу најважнији шраф је центархалф, фудбалер који не само што командује одбраном, већ врло често је и вођа и  капитен тима. Зато је дрес са бројем пет традиционално припадао најпоузданијем фудбалеру у екипи, играчу који својим аутиоритетом може да покрене тим и да  уз то замисли тренера спроведе на терену. Није ни чудо да су у историји фудбала број 5 на леђима носили углавном најбољи играчи тима.

Све је на овој позицији почело са  Луисом Монтијем јединим фудбалером на свету који је играо два финала на Мундијалима за две репрезентације. У Монтевидеу је бранио боје Аргентине и изгубио,а четири године касније у дресу Италије  освојио је круну у Риму у мечу са Чехословачком, после продужетка (2:1). Тада је још било могуће да фудбалери играју за две селекције,а како је рођен у регији у Емилији Ромања, није било сметње. Додуше, није било лако приволети Монтија да обуче дрес „азура“, али све је средио Бенито Мусолини, послао је своје агенте у Буенос Ајрес и приволио Луиса да  прихвати позив из Италије. И сам Монти признао је после Другог светског рата да је прво финале са Аргентином изгубио да би живео, а друго да није победио  био би погубљен, јер је за диктатора Мусолинија само злато било прихватљиво.

Фудбал се није пуно мењао на прва три Мундијала после Другог светског рата, улога центархалфова је била иста, предњачили су Бразилци, али полако како се игра мењала и последњи човек у одбрани је више чувао позицију. Први „модеран“ центархалф је био Хосе Сантамарија, фудбалер Реала и шпанске репрезентације,а сјајан је био и Немац Шнелингер,да би се  у Енглеској истакао „торањ“ Yеki Чарлтон, млађи брат много познатијег Бобија, фудбалер који је висином и појавом пленио. А онда је на сцену ступио  Кајзер – Франц Бекенбауер, фудбалер који је елеганцијом и беспрекорним постављањем на терену засенио све prеthodnikе. После Бекенбауера, осамдесетих година, стигла је ера „катанача“ и плејада италијанских либера. Са бројем пет на дресу блистали су Чезаре Малдини, Александро Костакурта, Фабио Канаваро, Бареси... Али, нису увек центархалфови носили  петицу, 1978. на Светском првенству голман аргентинске репезентације Убалдо Фиљол је бранио у црном дресу са бројем 5 и стигао да трофеја. Интересантно је да  је и Зинедин Зидан у дресу Реала једно време носио дрес са бројем пет, јер када је стигао у славни клуб дрес са бројем 10 носио је Луис Фиго.

Као што смо рекли, најбољи играч икада са бројем пет на леђима био је Франц  Бекенбауер. Пленио је савршеном игром и елеганцијом , а од њега су кретале све акције и у Бајерну и у репрезентацији Немачке. Многи сматрају да је могао тако да игра зато што је испред њега на терену био  „метла“ Шварценбек.  Са репрезентацијом је Бекенбауер 1972. освојио титулу европског првака, а две године касније и светску титулу. Био је  и изутетно успешан као селектор, освојио је злато и сребро. Многи га сматрају најбољим немачким фудбалером икада, а конкуренција је заиста изузетна.

Друго место на вечној листи центархалфова припада  Шпанцу  Хозе Сантамарији, фудбалеру који је играо у Реалу, у којем су главне звезде тада били Ди Стефано и Пушкаш. Сантамарија је блиставим партијама  стигао до велике славе, а био је изузетно успешан и на клупи „фурије“. Треће место припада већ раније споменутом  Луису Монтију, а четврто Холанђанину Руди Кролу, који је био саиграч великом Јохану Кројфу.  Међу најбољима је и Фабио Канаваро који је 2006. године проглашен за најбољег фудбалера света  када су Италијани освојили Златни глобус. Међу првих десет су још центархал француске репрезентације Ролан Блан, Шпанац Карлес Пујол, Франко Бареси (Италија), Рио Фердинанд (Енглеска) и Јожеф Божик (Мађарска), који није играо на месту последњег човека у одбрани већ у везном реду, али је  у репрезентацији  увек носио дрес са бројем пет.

Што се тиче репрезентације Југославије а касније и Србије било је врхунских играча са петицом на дресу. У  Швајцарској 1954. године  стуб одбране био је Ивица Хорват, у Чилеу је Велибор Васовић командовао одбраном, а на Мондијалу у Немачкој 1974. године блистао је Јосип Каталански.  У Шпанији је центархалфа играо Ненад Стојковић, а у Јужној Африци број 5 био је на леђима Немање Видића, сјајног фудбалера, који је ипак много боље партије пружао у дресу Манчестер јунајтеда него у репрезентацији.

Г. Ковач