EMIL ROCKOV  Tipičan sam Novosađanin, ali na terenu sam ratnik

U međuvremenu, plavokosi 25-godišnjak, pravi atleta, izrastao je u vrsnog čuvara mreže, reprezentativca, a koliko i šta znači za odbrambeni bedem Novosađana najbolje je moglo da se uoči u utakmici finala Kupa Srbije u Nišu. Primio je, doduše, dva gola, ali je nekoliko puta bravurozno intervenisao i onemogućio igrače Partizana da se još koji put raduju. Sudbina ili nešto drugo, ko to zna, omogućila je Emilu da baš on primi pobednički trofej i doživi trenutke koje malo koji sportista ima priliku da oseti.

- Bilo je dogovaranja među nama na koji način ćemo da podignemo pehar - otkrio je Rockov zanimljiv detalj za čitaoce “Dnevnika”. - Ni u snovima nisam očekivao da ću trofej ja da primim. Kapiten Nikola Drinčić, međutim, pozvao me je da dođem do njega, rekao mi je da želi nešto da uradi za mene. I - zakačio mi je kaputensku traku oko ruke! Pokazao je svu veličinu i kao čovek i kao sportista i ni sada ne pronalazim reči, a teško je i da ću ih i naći, kojima bih mogao da mu zahvalim zbog počasti koju mi je ukazao.

Vojvodina je osvojila  pehar u kupu, što jeste rezultat koji ste sanjali. Shvatate li značaj ovog uspeha?

- Govorio sam saigračima da nisu svesni onoga što smo postigli. Postojale su priče da smo dosta lako prošli do finala, ali ja ne mislim tako. Put je bio težak i lagano je počela da u naše glave, zahvaljujući slatkim rečima hvale i čestitanja, zapravo svojevrsnom hormonskom koktelu sreće, stiže svest šta smo zapravo  učinili. Tek za nekih nedelju dana moći ćemo da shvatimo da je iza nas ostao izuzetan rezultat, kojim smo ispisali naše stranice u bogatoj istoriji FK Vojvodina.

Kako ste doživeli finalnu utakmicu na Čairu, neverovatno napetog i dramatičanog raspleta?

- Kod golmana je najbitnije samopouzdanje, a na terenu samo izvršavaš sve ono što si utrenirao. Znam šta mi je posao i trudim se, zahvaljujući i iskustvu koje sam stekao, da emitujem dobru energiju ka  saigračima. Uživao sam u finalnoj utakmici, nisam se opterećivao negativnostima kojih je na Čairu bilo, jer sam znao da ne bi bila tragedija i da nismo uspeli da stignemo do trofeja. Mnogo pre finala već smo ostvrili cilj –kvalifikovali smo se za Evropu, pa nismo imali nikakav imperativ.

Ipak, atmosfera na stadionu bila je za vaš tim veoma loša?

- Ambijent jeste bio negativan i pun tenzije, ali sam naučio da se isključim iz svega. Ne dozvoljavam da nikakva buka utiče na mene, kao ni trenuci mržnje koji su bili evidentni. Jednostavno, okrenem tada glavu od toga i uživam u fudbalu i momentima koje donosi samo finale.

Da li je bilo krize kod vas i  saigrača, trenutaka u kojim ste posumnjali u to da možete da trijumfujete?

- Zabolelo nas je kada je Partizan izjednačio i najteži momenti nastupili su prvom produžetku. Moji saigrači su pretrčali silne kilometre, uložili ogroman napor da obradujemo i sebe i navijače, a u tim trenucima telo kao da nam je govorilo da odustanemo. Uz ukupnu atmosferu na stadionu, to kao da nas je vuklo nadole. Baš tada, međutim, pronašli smo neku duboku povezanost među nama i to nam je pomoglo. Kada smo stigli do penala, prosto smo osetili da je trofej naš, jer u toj lutriji svaki od igrača shvata da je za te trenutke igrao i da treba bez greške da odradi svoj zadatak.

Umoran sam od priča o odlasku

 Kako se približava početak prelaznog roka, po nepisanom pravilu, pojavljuju se i priče o tome kako će Emil Rockov napustiti redove Vojvodine. Ima li sada nagoveštaja da ćete promeniti sredinu ovog leta?

- Ne znam, zaista. Umoran sam već od tih priča, jer mi odnose veliku količinu energije.

Kada se spremam za neku konkretnu utakmicu, ne osećam zamor, ali me ovakve priče iscrpljuju. Znate, voleo bih da skupim 2.000 nastupa u dresu Voše, ali, s druge strane, moram da mislim i o rešavanju ezistencije moje porodice. Imam određene ambicije i znam put kojim želim da idem, a videćemo šta će budućnost da mi donese.

Prilikom dočeka u Novom Sadu veliki broj ljudi poželeo je da se fotografiše s vama. Da li ste znali da uživate toliku popularnost među sugrađanima, dakako i navijačima Vojvodine?

- Zajednička nam je ljubav koju delimo prema našem klubu. Iskren sam, uvek prirodan i svim srcem volim Vojvodinu. Dete sam s Telepa, Novosađanin, ali sam istovremeno surovi profesionalac, koji je na terenu hrabar i koji tamo postaje ratnik. Mislim da ljudi to prepoznaju i drago mi je zbog toga, tim pre što uživam u fudbalu i klubu za koji igram.

S jednim od navijača razmenili ste majicu i obukli onu na kojoj je pisalo baš to - Telep?

- Pošto sam skinuo majicu Vojvodine nije mi, iskren da budem, bilo baš prijatno da među tolikim svetom stojim golišav. Zbog toga sam predložio tom čoveku, kog znam i od ranije, kao i dosta naših navijača, da napravimo razmenu, tim pre što je na njoj, kao što ste primetili, stajalo Telep.

Sezona je završena, sledi vam kraći odmor, hoćete li otići nekuda van Novog Sada?

- Ne verujem, zapravo, nisam planirao zbog onoga što nam je u životima svima napravila pojava koronavirusa. Odmoriću se još dan-dva, a onda ću početi da treniram i da se spremam za narednu sezonu - naglasio je Emil Rockov, slobodno možemo da kažemo jedan od ljubimaca navijača Vojvodine, ali i svih ljubitelja sporta. Da - i jedan od osvajača ovogodišnjeg trofeja namenjenog pobedniku Kupa Srbije!

Aleksandar Predojević