Dragić Živković, „zlatna generacija“ Voše: Ti mali ostaješ, rekao je Bane
NOVI SAD: Kada u fudbalskim krugovima Novog Sada kažete Vojvodina, prva asocijacija biće dve šampionske titule. Mlađi će u dva trofeja namenjena pobednicima takmičenja za Kup prepoznati pandan peharima prošlog veka, a treći, malobrojni scedoci posleratnih fudbalskih kretanja, podsetiće na generaciju koja nikada nije osvojila ni jedan trofej, a zaslužila je epitet „zlatna generacija Vojvodine“.
Sledbenici će odsjaj u zlatnoj niti generacije prepoznati u refleksijama igračkih i trenerskih dometa Veselinovića i Boškova, uz njih Vasića, Milovanova, Hirmana, Rajkova, Roganovića, oba Krstića, Ivoša, Svinjarevića...
Uspomene iz prve ruke, na sastav koji je prethodio prvoj šampionskoj generaciji 66-te, danas je moguće čuti jedino od Dragića Živkovića (95).
– Nemam s kim da progovorim – sa osmehom kaže legendarni Vojvodinin fudbaler. – Svi otišli pre mene, a meni se još ne žuri. Neka, polako, tek mi je 95-ta. I sada bih ja da šutnem, srce hoće, ali noge otkazuju.
– Hoćete da ja posvedočim kako Draga šutira - umešala se prijatna domaćica koja se o legendi stara. – Čim mu nešto nije po volji, reaguje volejom...
Zbiljić: Podrška „zlatnom članu“
Predsednik FK Vojvodina Dragoljub Zbiljić, u svom inauguracionom obraćanju Skupštini kluba, predložio je sastav Upravnog odbora. U krugu osmorice jeste i legendarni član šampionske generacije Vasa Pušibrk, tako da će se u sazivu uprave čuti i glas veterana.
– Mora da se čuje glas onih koji su gradili šampionsku tradiciju kolektiva – rekao je Zbiljić. – Niko više od njih ne može da bude uz klub čiji su dres godinama nosili. Na nama je da saslušamo njihove sugestije, odgovorimo na njihove zahteve i da onda definišemo zajednički pravac u kome ćemo delovati. Naš Dragić Živković zatražio je samo „čašicu razgovora“. On je u 21. veku personifikacija bogatstva istorije fudbala u našem gradu. Založiću svoj položaj u klubu da našem „zlatnom članu“ omogućimo dostojanstveno „treće doba“ i svu medicinsku negu, neophodnu čoveku te dobi.
Uz odobravanje i smeh kojim je pratio primedbu, Živković se prisetio vremena kada su on i njegovi saigrači „igrali za slavu i za devojački osmeh“, u malenom gradu, u posleratnom vremenu.
– Najvrednija nagrada za rezultat na terenu bio je stisak ruke komšije i čestitka u društvu.- Devojke su volele fudbalere. Prvu suprugu Branislavu sam osvojio u zubarskoj ordinaciji, gde sam radio. Imala je problema sa umnjakom. Sa sobom mi je dovela Ljiljanu, njenu ćerkicu iz prvog braka. Ona je u Sidneju. I ja sam, po završetku karijere ovde, otišao u Sidnej na tri godine da igram. Nisu imali novaca, prevarili su me, pa sam se vratio pre nego što sam planirao. Njih dve su ostale u Australiji. Ljilja je rodila šestoro... Kad ju je mama dovela imala je tri godine. Molila je mamu da ne rađamo novu decu. Bojala se da ću ja tu našu decu voleti više od nje. Poslušao sam je...
Planirana fudbalska tema na trenutak je ostala u drugom planu, utopljena u moru emocija koje su zaljusnule prostor prijatno uređene dnevne sobe na Detelinari. Na vitrini zastavica Vojvodine, na zidu fotografija „zlatne generacije“
– Počeo sam da šutiram loptu negde 45. godine, još je rat trajao. Igrao sam u Slogi na Eđšegu. Kada je spajanjem nekoliko klubova Sloga ugašena nastavio sam da igram u Vojvodini. Bane Sekulić je sakupio 30-ak mladih igrača iz Subotice, Bečeja, Novog Sada, selektirao je tim za takmičenje. Rekao mi je: Ti mali ostaješ. Drugih želja nisam ni imao. Igrali su još stariji Vojvodinaši Laza Živković, Joca Marjanović, Popesku... Brzo smo se uigrali, svugde su nas voleli jer mi smo igrali tehnički doteran fudbal. Ako bi nas neko i pobedio, to je bilo na snagu...
Dva su događaja kojih se Dragić Živković rado priseća iz perioda „zlatne generacije“. Oba su se zbila u inostranstvu, jedan u Švedskoj, drugi u Mađarskoj.
Kraj karijere u jugo-fudbalu
Igrao sam u Hajduku, kada sam 56-te završio karijeru u Vojvodini. I tako, igramo mi u Staroj Pazovi, Hajduk bi u Drugu ligu, ja dam dva gola, drugi iz penala. Radujem se, a na našoj klupi svi pognuli glave. Kasnije čujem, nismo smeli da pobedimo, jer klub nije imao sredstva za Drugu ligu. To je bio definitivno kraj moje karijere u jugo-fudbalu.
– Bio sam dobar tehničar, nisam voleo grubosti. Kod nas tereni loši, grbavi... A ja željan nadigravanja na ravnom. Odemo tako na turneju u Švedsku, a tamo svaki teren prekriven travom. Kad sam se ja rastrčao, ćuškam levo, ćuškam desno... U našim novinama izašao je tekst u kome sam proglašen najboljim igračem, a u naslovu nešto kao „mladi profesor fudbala“... A to u Mađarskoj: gostujemo mi kod Ferencvaroša, tada se nekako drugačije zvao i pobedimo sa 1:0, ili je bilo 2:0, nisam siguran. Bila je to prva pobeda jednog jugoslovenskog kluba na gostovanju u Mađarskoj, a Ferencvaroš veliki, da se smrzneš... Sima (Milovanov) nije igrao. Nešto se posvađao sa Vujom (Boškov) pa ga Bane (Sekulić) ostavio kod kuće. Ajoj kako je bio besan. Kasnije su se pomirili, fudbal ih je pomirio.
O zaradama, svedoči naš sagovornik, razgovora nije bilo. Ponekad bi išli zajedno kod Bate obućara u centar, ili u lokal u Pašićevoj, pokraj Getaldusa. To su bili doživljaji... Danas, prati rezultate Vojvodine, na stadion ne ide, a mladima poručuje: trening, trening i samo trening... I da se oslanjaju jedni na druge, da budu jedno u biću Vojvodine, a što se inostranstva i zarade tiče, „to dolazi na kraju, niko još obrnutim putem nije išao“.
L. Bakmaz
