SUSRETI Dragić Živković, najstariji fudbaler Vojvodine

Iz prašnjavog i požutelog albuma izvukao je neka od sećanja iz vremena kada je bio član prve zlatne generacije Novosađana, u kojoj je igrao od 1945. do 1957. godine i za to vreme nakupio više od 300 zvaničnih utakmica.

- Čini mi se da je taj broj bio i veći, ali, znate kako, u to vreme nije se najpreciznije vodila evidencija – kaže čika Draga. - U jednom periodu na poziciji levog halfa na kojoj sam i ja nastupao igrao je i Lazar Živković, pa u mnogim izveštajima stoji naše prezime, ali bez preciznog podatka o tome koji je od nas dvojice u pitanju.

Elem, negde na polovini 20. veka Vojvodina je imala sjajnu ekipu. U njoj su bili, uz našeg sagovornika, i Lazar Vasić, Vujadin Boškov, Sima Milovanov, Todor Veselinović, Zdravko Rajkov, Franjo Hirman, Radomir i Dobroslav Krstić, Dušan Ristić i Đurica Avramović. Taj tim prozvan je prvom zlatnom generacijom Vojvodine, a trener je bio Branislav Bane Sekulić, reprezentativac Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i učesnik prvog Svetskog prvenstva u Urugvaju 1930. godine.

- Bane Sekulić za mene je bio najbolji trener s kojim sam radio i tu nemam nikakve dileme. Nažalost, kada su lokalni, novosadski političari počeli da se mešaju u sastav tima on je napustio Vojvodinu. Inače, u prvi tim sam prešao iz podmlatka i, što je bila karakteristika ondašnjeg fudbala, svi mi smo uživali na terenu. Danas, koliko vidim, u modernoj verziji ovog sporta, u prvom planu je snaga, a tehnici se poklanja mnogo manja pažnja i time nisam zadovoljan.

Vraćajući se ne neka davna vremena, Dragić Živković prisetio se 1951. godine i takmičenja u Kupu ondašnje Jugoslavije.

- U četvrtfinalu bili smo bolji od Partizana u Beogradu, a u polufinalu u Novom Sadu pobedili smo i splitski Hajduk. Za pehar je trebalo da se borimo s Dinamom iz Zagreba, kada je tada bitni političar Rato Dugonjić smislio da prvi put o pobedniku Kupa odlučuju dve utakmice. Kao da se uplašio da bismo mi mogli da osvojimo trofej... Odredio je da se najpre igra susret u Zagrebu, a potom u Novom Sadu, ali je, nedugo potom, njegov strah postao još veći, pa je Zagreb ostao mesto prvog duela, a revanš je prebacio u - Beograd. I to ne u vreme u kojem je bilo uobičajeno da se finale Kupa igra, već smo u glavnom gradu domaćini bili tek 22. decembra.

Sećanja su nastavila da naviru, pa je usledio nastavak priče.

- U Zagrebu smo izgubili  0:2, a kada je na red došao revanš, pamtim dobro, u Beogradu je vladala velika i jaka zima. To nam nikako nije odgovaralo, jer bili smo isuviše lagani, a teren je bio prekriven ledom i izuzetno klizav. Protiv Dinama i vremenskih (ne)prilika nismo mogli, pa smo i u drugom susretu poraženi istim rezultatom.

I pored brojnih povreda koje su mu bile verni saputnik tokom većeg dela karijere, Dragić Živković je dugo trajao u fudbalu. Igrao je aktivno do 40. godine, a na pitanje kada je poslednji put nastupio, odgovorio je:

- Bilo je to u Iloku, u današnjoj Hrvatskoj, 1998. godine. Veterani  Vojvodine igrali su utakmicu sa tamošnjim vršnjacima, a ja sam tada već napunio 70 godina . 

Osvrnuo se i na 1952. godinu, kada je jedno vreme proveo u Partizanu.

- Nisam bio pozivan u državni tim i, uz pomoć jednog oficira, bez poziva sam otišao u Partizan. To je bila godina kada su održane Olimpijske igre u Helsinkiju, a razboleo se Đajić koji je u half liniji državnog tima igrao s Čajkovskim. Jedan novinar je napisao da bih ja bio najbolje rešenje da zamenim Đajića, ali, po ondašnjim propisima, nisam mogao za Beograđane da nastupim šest meseci i propala mi je prilika da obučem dres reprezentacije. Štaviše, nisam nikada nastupio ni za Partizan u zvaničnom susretu, što je iskoristila Vojvodina i vratio sam se u Novi Sad. Nažalost, tada su počele da me muče povrede, baš kao i Rajkova. On je, međutim, bio strašno uporan i vratio se u pređašnje stanje, a ja se praktično nikad više u potpunosti nisam oporavio.

Poslednju utakmicu za novosadski tim  odigrao je u Budimpešti protiv slavnog Ferehncvaroša, kada su crveno-beli pobedili 2:0.

- To je bio rezultat vredan pažnje, jer je mađarski klub prevodio reprezentativac Fenjveši. Ubrzo sam napustio Vojvodinu, a onda me je tadašnji trener Hajduka iz Kule Edo Plac zamolio da dođem i pomognem ovom klubu da uđe u Drugu ligu. Imao sam tada vespu i sećam se da smo Edo i ja tri puta nedeljno na njoj putovali na treninge iz Novog Sada u Kulu. Nismo uspeli da ostvarimo želje i strašno sam se razočarao, vrativši se kući. E, onda mi je Ferenc Arok pomogao da odem u Australiju i u toj dalekoj zemlji aktivno sam igrao do svoje 40. godine. I ne samo to, ostao sam tamo punih 27 godina, radeći svaki posao koji mi je donosio zaradu – ispričao je  Dragić Živković.

Aleksandar Predojević

Foto: A. P., Lična arhiva