Tema „Dnevnika”: Kulturni centri Srbije u inostranstvu

Pre mesec dana Republička vlada ozvaničila je odluku po kojoj će se Parizu i Pekingu pridružiti i London. Po ranijem planu, nakon toga sledi otvaranje kulturnih centara u još dve svetske metropole, Moskvi i Berlinu.

Kulturni centar u Parizu osnovan je 1973. godine, tada pod pokroviteljstvom SFRJ, a prve prostorije bile su u blizni Jelisejskih polja. Za rad KIC-a na samom početku bilo je zaduženo Ministarstvo informisanja, da bi potom bio predat u nadležnost Ministarstvu inostranih poslova SFRJ. Kao državna institucija, KIC je imao zadatak da stranu javnost upoznaje s političkim, kulturnim, naučnim i ostalim sadržajima, kao i našom baštinom, u cilju afirmacije i ugleda SFRJ u svetu. Preseljen je 1978. u novi umetnički centar francuske prestonice, kvart Bobur, u središte pešačke zone u Ulici Sen Marten. Kulturni centar Srbije se nalazi prekoputa jednog od najvećih svetskih muzeja savremene umetnosti, Centra „Žorž Pompidu”. Kako tvrde u MIP-u  KCS svakome pruža priliku da otkrije bogatstvo srpske kulture i bliže upozna njenu raznolikost. Tokom godine u Centru se održavaju izložbe, književne večeri, koncerti, filmske projekcije, predavanja, seminari, konferencije za novinare, prezentacije turističke ponude Srbije, u saradnji s institucijama i umetnicima iz zemlje. Međunarodna saradnja, dodaju, ostvaruje se i kroz razmenu s kolegama iz drugih stranih instituta i kulturnih centara, koji su najbrojniji upravo u Parizu, gde 50 zemalja poseduje svoja kulturna predstavništva.

Ekskluzivna lokacija u britanskoj prestonici

Kulturni centar u Londonu, kako je najavljivano, biće smešten na ekskluzivnoj lokaciji u britanskoj prestonici. Nalaziće se u četvorospratnoj zgradi u Dering stritu, desetak metara od jedne od najatraktivnijih ulica u Evropi – Oksford strita, koju svaki dan posete stotine hiljada ljudi. Ta zgrada je nekada bila u vlasništvu kompanije JAT, ali je zbog duga pripala Ministarstvu spoljnih poslova. Poslednji put korišćena je tokom Olimpijade u Londonu 2012, kada je u njoj bio smešten „Srpski paviljon”. Za rekonstrukciju objekta obezbeđeno je 100 miliona dinara, a iz MIP-a najavljuju da će biti reč o modernom kulturnom centru, koji će promovisati kreativne industrije i inovativnost.

Za taj kulturni centar javnost je, nažalost, mogla da čuje i kroz nekoliko afera koje su izazvale veliku medijsku pažnju. U aprilu prošle godine čak se desio sukob između sadašnjeg direktora Radoslava Pavlovića i dvojice službenika. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić rekao je tada da postoje problemi u pojedinim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, i kao primer naveo Pariz, gde postoje nesporazumi između ambasade Srbije i Kulturnog centra Srbije. Nekoliko meseci kasnije, na zahtev Ministarstva kulture i informisanja, iz izloga je uklonjena sporna skulptura Diznijevih junaka jer je, kako je ocenjeno, njen sadržaj neprimeren. Skulptura je predstavljala Mikija Mausa i Paju Patka u neprimerenoj pozi, a Ministarstvo je upozorilo na to da „izlaganje takvog dela nije u duhu zamišljene i pravilno shvaćene misije i zadatka KIC-a u Parizu, te da taj događaj smatra propustom u radu kustosa izložbe i odgovornih u toj ustanovi kulture i neprijatnim incidentom, koji nije trebalo da se dogodi”.

Čije su gusle?

Zvuci gusala u Kulturnom centru Srbije u Pekingu bili su svojevremeno sporni za Ministarstvo kulture Crne Gore. Naime, oni su optužili organizatore otvaranja našeg kulturnog centra da su posegnuli za „nečim što je tuđe, kulturnim nasleđem Crne Gore – i predstavili ga kao svoje”. Crnogorsko ministarstvo skrenulo je pažnju na to da bi, imajući u vidu „činjenicu da je pevanje uz gusle deo kulturnog nasleđa više balkanskih naroda”, bila obaveza da se „u najmanju ruku” obazrivije prezentuje to „nematerijalno dostignuće”. Uz priznanje da „pevanje uz gusle pripada i kulturnom nasleđu Srbije”, zamerili su što je na tom nastupu guslar „bio obučen u crnogorsku narodnu nošnju”.

Ministarstvo kulture i informisanja Srbije saopštilo je tim povodom da upis gusala na UNESKO-vu listu nematerijalne kulturne baštine ne znači da se tvrdi da su Srbi izmislili gusle i guslanje, nego da je reč o temeljnoj i živoj baštini srpskog naroda, o čemu svedoče brojna udruženja i posećene guslarske večeri. Srbija je, prilikom nominacije pevanja uz gusle za UNESKO-vu listu podnela opsežnu dokumentaciju i tokom dvogodišnje procedure, stručnjaci su vrednovali priloženi dosije i čitava procedura je bila javna. Guslar koji je izveo svoju pesmu na otvaranju Kulturnog centra „Ivo Andrić” u Pekingu bio je odeven u nošnju koju su nosili i nose Srbi u Crnoj Gori i Hercegovini, i to je činjenica koju nijedna nova identitetska konstrukcija ne može izmeniti, navedeno je u saopštenju srpskog ministarstva.

Uz zvuk gusala, Kulturni centar Srbije „Ivo Andrić” u Pekingu je otvoren 29. novembra prošle godine, a ministar Vladan Vukosavljević tada je ocenio da će ta ustanova doprineti tome da se kultura i umetnost Srbije još bolje predstave kineskoj publici. U umetničkom kvartu 798 u Pekingu otvoreno je mesto gde će, očekivalo se, kineski građani moći da upoznaju srpsku kulturu. Vukosavljević je najavio da će Centar promovisati srpski film i Srbiju kao filmsku lokaciju i stvoriti uslove da kineski građani upoznaju srpski jezik i književnost. Tamošnja javnost će biti informisana i o Srbiji kao turističkoj destinaciji, i to raznovrsnim festivalima i kulturnim nasleđem, pre svega srednjovekovnom baštinom. Ministar je izneo uverenje da Kulturni centar neće biti samo dom srpske kulture već i istinska kuća prijateljstva srpskog i kineskog naroda. Nažalost, polovinom ove godine kulturni centar obustavio je rad jer nije završena kompletna papirologija u skladu s procedurama NR Kine. U Ministarstvu kulture su objasnili da su akt o registraciji i dozvola za rad uredno dobijeni pre otvaranja Kulturnog centra, no ostao je deo koji se tiče razlika u poreskom sistemu. Očekuju da će Centar „Ivo Andrić” do jeseni nastaviti redovne aktivnosti jer je „ovde reč isključivo o administrativno-tehničkoj prepreci i rešenju”. Sporazum između vlada Srbije i Kine o obostranom osnivanju kulturnih centara predviđa da se oni osnivaju i deluju u skladu s propisima države prijema. To znači da KCS u Pekingu, po tumačenju kineske strane, deluje kao kinesko pravno lice, dok se po našem zakonu kulturni centar smatra javnom organizacijom, u okviru buyetskog sistema  Srbije.

S. Stanković