SRETENJSKA BESEDA predsednika Pokrajinske vlade Igora Mirovića

„Seljak Beogradskog pašaluka, pred ustanak, stočar pre svega, uopšte nije bio pokrenut nekim agrarnim nemirima, niti glađu, niti materijalnim nedaćama“.

On je pokrenut dušom!

I voljom vođa!

A u početku ustanka, opevanom u desetercu Višnjića, kada se i država u kojoj živimo začela, najviša vrednost, i snaga, bila je ličnost i mučenička duša Voždova.

I čvrsta volja, i ruka, Karađorđeva.“

U tek nekoliko rečenica koje ste upravo čuli, jedan od najvećih srpskih književnika Miloš Crnjanski sasvim je precizno sažeo dve poruke koje treba izgovoriti na početku svake besede posvećene Sretenju Gospodnjem 1804, kada je, na zboru u Orašcu, doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka, a koje mi danas slavimo kao Dan državnosti naše otadžbine.

Prva poruka jeste da se, posle vekova ropskih lanaca i tame koju su razbijali samo svetlo naše crkve i njenog osnivača, našeg najvećeg svetitelja i prosvetitelja Svetog Save, i kosovski zavet najvećeg mučenika naše stradalne istorije Svetog kneza Lazara, tog dana začela NOVA, SLOBODNA SRBIJA.

Druga poruka je da velike i prelomne istorijske događaje mogu da pokrenu samo ljudi nesporne genijalnosti i odvažnosti, pogleda koji vidi daleko ispred svog doba i spremnosti da urade sve što na putu do cilja mora da se uradi.

A baš to je sažeto u jednu, besmrtnu reč – VOŽD – što, ponovo ću citirati Crnjanskog, potvrđuje i ono što je Karađorđe, na početku Ustanka, rekao austrijskom generalu Dženeju, koji je, na sastanku u Zemunu, pokušao da ga nagovori da se izmiri sa dahijama, dakle da pristane na produžetak ropstva svog naroda.

„Gospodine, oprostite na vašem trudu i dolasku, ali od mira ništa nema i od sada ćete čuti i videti bojeve i sa samim Bogom!“

Tako je, konačno, otpočeo istorijski proces ponovnog uspostavljanja, odnosno rekonstitucije srpske državnosti, definitivno izgubljene padom Smedereva sredinom 15. veka.

Proces koji će, u godinama i decenijama koje su usledile, prolaziti kroz teška iskušenja, ali koji – iako su to mnogi želeli – niko neće moći da zaustavi. I u kojem će duša naroda i snaga, mudrost i volja vođa takođe imati odlučujuću ulogu. Zato se danas, u ozračju velikog praznika Sretenja Gospodnjeg, koje naša crkva slavi kao praznik susreta Boga i čoveka, a Republika Srbija kao Dan svoje državnosti, i na to svakako valja posebno osvrnuti.

Ako krenemo istorijskom hronologijom, iz Belonine kolevke, kako Njegoš piše u Gorskom vijencu, u Posveti prahu oca Srbije, na Aresovom krvavom bojištu krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka, nicali su znani i neznani Prometeji vatre slobode, ali i Aresovi miljenici rata i ratovanja koji se i danas razmeću širom planete u mrežama interesa i u vremenu, kako jednom napisa Tanasije Mladenović, bez ličnosti i u vremenu bezličnosti. Njegoš Karađorđa svrstava u red sa Napoleonom, Karlom, Bliherom, knezom Velingtonom, Suvorovom, Švarcenbergom i Kutuzovom. I piše o njegovom tragičeskom koncu, koncu naše poslednje i početku naše prve nade u isti mah. Jer Miloš samo dve godine nakon sloma Prvog ustanka, na Cveti 1815, proglašava otpočinjanje Drugog ustanka. Miloš, koji između Starog Sela i Radovanja u odranoj Voždovoj glavi jedini vide nadu – poslednju umiruću i prvu za život Srbije u bezvremenu. Ili u vremenu koje i danas traži velike ličnosti za velika dela – usmerene više na opšte vrednosti, a manje na sebični interes, i spremne na žrtvu. Da li takvih ličnosti ima dovoljno u Evropi i svetu i da li mogu zaustaviti Beloninu i Aresovu ekstazu – upravo još jedan vek pred nama koji je počeo gordim uzdizanjem. Nama, u opštem mraku zajedno svetle, Đorđije, luč i Miloš lučonoša – luč iz Marićevića jaruge, preko voštanica u Crkvi Svetog Đorđa u Takovu, i sve do danas, do rođenog i nerođenog Đorđija i Miloša, spremnih da se, svako po umeću i volji trenutka, žrtvuju.

Niz velikih ustaničkih pobeda koje su usledile naterale su Portu na popuštanje da bi, pre svega zahvaljujući Miloševoj diplomatskoj veštini u kojoj je bilo i hrabrosti i mudrosti, i uspravljanja i savijanja, i stezanja i popuštanja, njen uticaj kontinuirano slabio sve do priznavanja autonomije Kneževine Srbije Hatišerifom iz 1830. godine.

Naredna važna tačka u procesu ponovnog uspostavljanja srpske državnosti bilo je donošenje Sretenjskog ustava, na isti ovaj dan 1835. godine. Bez obzira na to što nije bio duga veka, taj ustav je istovremeno bio jedan od prvih i najliberalnijih ustava u tadašnjoj Evropi, kao i nedvosmislena srpska deklaracija slobode i nezavisnosti.

Ipak, do potpune samostalnosti Kneževine Srbije moraće da prođe još mnogo vremena i da se uloži još mnogo diplomatskih napora i pregovaračke veštine, u čemu je prednjačio možda najprosvećeniji vladar novije srpske istorije – knjaz Mihailo Obrenović. Vrhunac njegovog rada za Otačastvo bio je sultanov ferman iz 1867, kojim su Turci Srbiji predali utvrđene gradove koje su još uvek držali. Tako će predaja ključeva Beograda knjazu Mihailu na Kalemegdanu 6. aprila po starom, a 19. aprila 1867. godine po novom kalendaru, dakle samo godinu dana pre njegove tragične smrti, označiti definitivan odlazak Turaka iz Srbije.

Ni time, međutim, nije zaokružena nezavisnost kneževine. Za to će biti potrebna još dva srpsko-turska rata koja će Mihailov naslednik, najpre knez, a potom i prvi novovekovni kralj Srbije Milan Obrenović, voditi od 1876. do 1878. i u kojima će osloboditi Niš, Pirot, Leskovac i Vranje.

Konačno, Kneževina Srbija je kao nezavisna država priznata na Berlinskom kongresu 1878. godine. Odlukama tog kongresa pomenuti gradovi jesu priključeni kneževini, ali te odluke ni izbliza nisu ostvarile ni srpske snove, ni srpska nadanja. Zato će drugi veliki srpski pesnik Laza Kostić, i sam član srpske delegacije na tom velikom istorijskom skupu, u gorkom stihu izraziti osećanje svih Srba zbog njegovog ishoda:

„Ostade Prizren, ostade Skoplje, ostade Bosna zarobljena.“

Uprkos tome, Srbi neće prestati da sanjaju san o objedinjavanju svojih istorijskih teritorija – naprotiv. Naredni istorijski korak će, u dva balkanska rata vođena 1912. i 1913. godine, u kojima su konačno oslobođeni Kosovo i Metohija i Stara Srbija, načiniti Karađorđev unuk, kralj Petar Prvi i praunuk Aleksandar Prvi Karađorđević, koji je bio vrhovni zapovednik Prve srpske armije u slavnim bitkama tih ratova – Kumanovskoj, Bitoljskoj i Bregalničkoj.

Sve to je, zapravo, bilo deo kontinuiteta obnove srpske državnosti koji je, od Karađorđevog ustanka do Prvog svetskog rata, trajao ravno 110 godina.

I u kojem svako ko je tome dao svoj doprinos – bez obzira na krvave dinastičke sukobe i sva druga razmimoilaženja – danas, na Dan državnosti Srbije, zaslužuje naš najdublji naklon i večnu zahvalnost.

A posle tog rata, iz kojeg je Srbija, uz strašne žrtve, izašla ovenčana slavom pobednice i pravednice, taj kontinuitet je prekinut, a srpska državnost – sopstvenom lakomislenošću ili pod pritiskom velikih sila, što je, u smislu potonjih tragičnih posledica, sasvim svejedno – utopljena u državu zanesenih ideala na principima i vrednostima koje nisu mogle da prežive tok istorije. Štaviše, bile su suprotne srpskom narodnom i duhovnom biću i danas su.

U državu u kojoj su baš oni koje je oslobodio mučki ubili kralja Ujedinitelja i koja se već na početku Drugog svetskog rata raspala jer su joj velikom većinom jedino Srbi bili bezrezervno lojalni, da bi baš oni, što u logorima zloglasne Nezavisne države Hrvatske, što u krvavom građanskom ratu, podneli najstrašnije žrtve.

Kobni nastavak u čijem ishodištu je i dalje bilo odricanje od sopstvene državnosti 1918. bilo je komunističko bespuće kojim smo hodili gotovo pola veka. I u kojem su nas – satanski lukavo i inkvizitorski brutalno – odvajali od sopstvene vere, od sopstvene istorije, od sopstvenih vrednosti, od samopoštovanja, od niti Karađorđeve i Miloševe.

Vrhunac tog pristupa bio je Ustav iz 1974, kojim je drugima dato sve, dok su Srbija i Srbi stavljeni u sraman položaj da zavise od volje i milosti drugih, uz snishodljivost, samoporicanje i negaciju državotvornosti.

Jedini izlaz iz toga je, baš kao i 1804. godine, bilo ponovno pokretanje procesa rekonstitucije srpske državnosti, uz sve žrtve i sve izazove koje su  novo vreme i nove okolnosti tražili.

Jer samo u svojoj državi jedan narod može da iskaže sebe, da potvrdi najbolje što nosi u sebi i da, čista srca, to ponudi i drugima. Da ponudi i predvodi u zajedništvu, ravnopravnosti i napretku jer je to bila i vizija ustanika iz 1804. godine.

I danas, baš kao što je to bilo važno i Karađorđevim i Miloševim ustanicima – najvažniji su sloga, spremnost na žrtvu za napredak naše otadžbine, sposobnost za donošenje i sprovođenje najtežih odluka, i hrabrost i mudrost, i sposobnost da luč predajemo iz ruke u ruku, i u polju ratara, pred žetvu, u Vojvodini, u visokim pećima u Smederevu i topionici u Boru, na svaki zvuk himne, na zvuk trube i komande, i na zvuk pesme kada se deca rađaju, i u ođeku tuge usamljenih porodica sa Kosova i Metohije za svojom Srbijom.

U današnjici u kojoj moramo da sačuvamo kontinuitet naše državnosti i odbranimo pravo na naše Kosovo i Metohiju i našu Republiku Srpsku, istovremeno razvijajući Srbiju jer bez njene ekonomske i svake druge snage ništa od toga niti jeste niti će biti moguće.

Zato, na početku svakoga dana napiši makar po jednu lepu reč o svojoj zemlji i videćeš razdragane, nebeske Zekine golaće i Veljkove samovoljce, kako vinom nazdravljaju našim uspesima svakog petnaestog februara. Svi smo mi Srbija i zato ne oklevaj da pronađeš svoje mesto na kome ćeš nekome u budućnosti postati predak kojim će se ponositi.

Srećan nam praznik!