СРЕТЕЊСКА БЕСЕДА председника Покрајинске владе Игора Мировића

„Сељак Београдског пашалука, пред устанак, сточар пре свега, уопште није био покренут неким аграрним немирима, нити глађу, нити материјалним недаћама“.

Он је покренут душом!

И вољом вођа!

А у почетку устанка, опеваном у десетерцу Вишњића, када се и држава у којој живимо зачела, највиша вредност, и снага, била је личност и мученичка душа Вождова.

И чврста воља, и рука, Карађорђева.“

У тек неколико реченица које сте управо чули, један од највећих српских књижевника Милош Црњански сасвим је прецизно сажео две поруке које треба изговорити на почетку сваке беседе посвећене Сретењу Господњем 1804, када је, на збору у Орашцу, донета одлука о подизању Првог српског устанка, а које ми данас славимо као Дан државности наше отаџбине.

Прва порука јесте да се, после векова ропских ланаца и таме коју су разбијали само светло наше цркве и њеног оснивача, нашег највећег светитеља и просветитеља Светог Саве, и косовски завет највећег мученика наше страдалне историје Светог кнеза Лазара, тог дана зачела НОВА, СЛОБОДНА СРБИЈА.

Друга порука је да велике и преломне историјске догађаје могу да покрену само људи неспорне генијалности и одважности, погледа који види далеко испред свог доба и спремности да ураде све што на путу до циља мора да се уради.

А баш то је сажето у једну, бесмртну реч – ВОЖД – што, поново ћу цитирати Црњанског, потврђује и оно што је Карађорђе, на почетку Устанка, рекао аустријском генералу Џенеју, који је, на састанку у Земуну, покушао да га наговори да се измири са дахијама, дакле да пристане на продужетак ропства свог народа.

„Господине, опростите на вашем труду и доласку, али од мира ништа нема и од сада ћете чути и видети бојеве и са самим Богом!“

Тако је, коначно, отпочео историјски процес поновног успостављања, односно реконституције српске државности, дефинитивно изгубљене падом Смедерева средином 15. века.

Процес који ће, у годинама и деценијама које су уследиле, пролазити кроз тешка искушења, али који – иако су то многи желели – нико неће моћи да заустави. И у којем ће душа народа и снага, мудрост и воља вођа такође имати одлучујућу улогу. Зато се данас, у озрачју великог празника Сретења Господњег, које наша црква слави као празник сусрета Бога и човека, а Република Србија као Дан своје државности, и на то свакако ваља посебно осврнути.

Ако кренемо историјском хронологијом, из Белонине колевке, како Његош пише у Горском вијенцу, у Посвети праху оца Србије, на Аресовом крвавом бојишту крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, ницали су знани и незнани Прометеји ватре слободе, али и Аресови миљеници рата и ратовања који се и данас размећу широм планете у мрежама интереса и у времену, како једном написа Танасије Младеновић, без личности и у времену безличности. Његош Карађорђа сврстава у ред са Наполеоном, Карлом, Блихером, кнезом Велингтоном, Суворовом, Шварценбергом и Кутузовом. И пише о његовом трагическом концу, концу наше последње и почетку наше прве наде у исти мах. Јер Милош само две године након слома Првог устанка, на Цвети 1815, проглашава отпочињање Другог устанка. Милош, који између Старог Села и Радовања у одраној Вождовој глави једини виде наду – последњу умирућу и прву за живот Србије у безвремену. Или у времену које и данас тражи велике личности за велика дела – усмерене више на опште вредности, а мање на себични интерес, и спремне на жртву. Да ли таквих личности има довољно у Европи и свету и да ли могу зауставити Белонину и Аресову екстазу – управо још један век пред нама који је почео гордим уздизањем. Нама, у општем мраку заједно светле, Ђорђије, луч и Милош лучоноша – луч из Марићевића јаруге, преко воштаница у Цркви Светог Ђорђа у Такову, и све до данас, до рођеног и нерођеног Ђорђија и Милоша, спремних да се, свако по умећу и вољи тренутка, жртвују.

Низ великих устаничких победа које су уследиле натерале су Порту на попуштање да би, пре свега захваљујући Милошевој дипломатској вештини у којој је било и храбрости и мудрости, и усправљања и савијања, и стезања и попуштања, њен утицај континуирано слабио све до признавања аутономије Кнежевине Србије Хатишерифом из 1830. године.

Наредна важна тачка у процесу поновног успостављања српске државности било је доношење Сретењског устава, на исти овај дан 1835. године. Без обзира на то што није био дуга века, тај устав је истовремено био један од првих и најлибералнијих устава у тадашњој Европи, као и недвосмислена српска декларација слободе и независности.

Ипак, до потпуне самосталности Кнежевине Србије мораће да прође још много времена и да се уложи још много дипломатских напора и преговарачке вештине, у чему је предњачио можда најпросвећенији владар новије српске историје – књаз Михаило Обреновић. Врхунац његовог рада за Отачаство био је султанов ферман из 1867, којим су Турци Србији предали утврђене градове које су још увек држали. Тако ће предаја кључева Београда књазу Михаилу на Калемегдану 6. априла по старом, а 19. априла 1867. године по новом календару, дакле само годину дана пре његове трагичне смрти, означити дефинитиван одлазак Турака из Србије.

Ни тиме, међутим, није заокружена независност кнежевине. За то ће бити потребна још два српско-турска рата која ће Михаилов наследник, најпре кнез, а потом и први нововековни краљ Србије Милан Обреновић, водити од 1876. до 1878. и у којима ће ослободити Ниш, Пирот, Лесковац и Врање.

Коначно, Кнежевина Србија је као независна држава призната на Берлинском конгресу 1878. године. Одлукама тог конгреса поменути градови јесу прикључени кнежевини, али те одлуке ни изблиза нису оствариле ни српске снове, ни српска надања. Зато ће други велики српски песник Лаза Костић, и сам члан српске делегације на том великом историјском скупу, у горком стиху изразити осећање свих Срба због његовог исхода:

„Остаде Призрен, остаде Скопље, остаде Босна заробљена.“

Упркос томе, Срби неће престати да сањају сан о обједињавању својих историјских територија – напротив. Наредни историјски корак ће, у два балканска рата вођена 1912. и 1913. године, у којима су коначно ослобођени Косово и Метохија и Стара Србија, начинити Карађорђев унук, краљ Петар Први и праунук Александар Први Карађорђевић, који је био врховни заповедник Прве српске армије у славним биткама тих ратова – Кумановској, Битољској и Брегалничкој.

Све то је, заправо, било део континуитета обнове српске државности који је, од Карађорђевог устанка до Првог светског рата, трајао равно 110 година.

И у којем свако ко је томе дао свој допринос – без обзира на крваве династичке сукобе и сва друга размимоилажења – данас, на Дан државности Србије, заслужује наш најдубљи наклон и вечну захвалност.

А после тог рата, из којег је Србија, уз страшне жртве, изашла овенчана славом победнице и праведнице, тај континуитет је прекинут, а српска државност – сопственом лакомисленошћу или под притиском великих сила, што је, у смислу потоњих трагичних последица, сасвим свеједно – утопљена у државу занесених идеала на принципима и вредностима које нису могле да преживе ток историје. Штавише, биле су супротне српском народном и духовном бићу и данас су.

У државу у којој су баш они које је ослободио мучки убили краља Ујединитеља и која се већ на почетку Другог светског рата распала јер су јој великом већином једино Срби били безрезервно лојални, да би баш они, што у логорима злогласне Независне државе Хрватске, што у крвавом грађанском рату, поднели најстрашније жртве.

Кобни наставак у чијем исходишту је и даље било одрицање од сопствене државности 1918. било је комунистичко беспуће којим смо ходили готово пола века. И у којем су нас – сатански лукаво и инквизиторски брутално – одвајали од сопствене вере, од сопствене историје, од сопствених вредности, од самопоштовања, од нити Карађорђеве и Милошеве.

Врхунац тог приступа био је Устав из 1974, којим је другима дато све, док су Србија и Срби стављени у сраман положај да зависе од воље и милости других, уз снисходљивост, самопорицање и негацију државотворности.

Једини излаз из тога је, баш као и 1804. године, било поновно покретање процеса реконституције српске државности, уз све жртве и све изазове које су  ново време и нове околности тражили.

Јер само у својој држави један народ може да искаже себе, да потврди најбоље што носи у себи и да, чиста срца, то понуди и другима. Да понуди и предводи у заједништву, равноправности и напретку јер је то била и визија устаника из 1804. године.

И данас, баш као што је то било важно и Карађорђевим и Милошевим устаницима – најважнији су слога, спремност на жртву за напредак наше отаџбине, способност за доношење и спровођење најтежих одлука, и храброст и мудрост, и способност да луч предајемо из руке у руку, и у пољу ратара, пред жетву, у Војводини, у високим пећима у Смедереву и топионици у Бору, на сваки звук химне, на звук трубе и команде, и на звук песме када се деца рађају, и у ођеку туге усамљених породица са Косова и Метохије за својом Србијом.

У данашњици у којој морамо да сачувамо континуитет наше државности и одбранимо право на наше Косово и Метохију и нашу Републику Српску, истовремено развијајући Србију јер без њене економске и сваке друге снаге ништа од тога нити јесте нити ће бити могуће.

Зато, на почетку свакога дана напиши макар по једну лепу реч о својој земљи и видећеш раздрагане, небеске Зекине голаће и Вељкове самовољце, како вином наздрављају нашим успесима сваког петнаестог фебруара. Сви смо ми Србија и зато не оклевај да пронађеш своје место на коме ћеш некоме у будућности постати предак којим ће се поносити.

Срећан нам празник!