Sećanje na Milivoja Kovačevića, delegata Velike narodne skupštine 1918.

Rođen je u Adi od oca Radivoja i majke Rahile Ostojić, koji su, osim njega imali i sinove Dušana i Radivoja. Unuka Milivoja Kovačevića Marija Dondur, diplomirana pravnica u penziji, nekadašnja izvršna sekretarka Izvršnog veća Vojvodine i novosadskoj Gradskoj vladi, potom direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, u sećanju na svog dedu napominje da je porodica Kovačević poreklom od Novog Pazara i da je jedna grana porodice došla u Adu u vreme Seobe pod Arsenijem Čarnojevićem. Po istorijskim zapisima pronalazimo da su Ađanski Srbi posle razvojačenja Vojne granice potpali pod Krunski potiski dištrikt saupravnim sedištem u Starom Bečeju. Svaka kuća je dobila po jednu sesiju zemlje od 32 lanca oranice i osam lanaca livade. Rodonačelnik Ađanske loze porodice Kovačević je bio Ivan, koji pri naseljavanju Ade bio zanatlija u Prvoj četi konjičkog odreda potiskih graničara.

Pradeda Radivoj je bio veoma promišljen čovek, priča Marija Dondur.

Kako dodaje, sinove je iškolovao, svi su završili velike škole, jedan pravo, drugi ekonomiju, a treći finansije, ali su osim toga dobili i zanat u ruke.

Morali su da nauče vođenje poljoprivrednog gazdinstva pa ih je otac poslao na veliko porodično imanje u Bugarsku, gde su morali da rade da bi se otac uverio koliko su mu sinovi sposobni da samostalno vode veliko imanje, prićča naša sagovornica.

Tako je Milivoj Kovačević, doktor pravnih i političkih nauka i odličan poznavalac latinskog, grčkog, nemačkog i mađarskog jezika, bio i vrstan poljoprivrednik, što mu je u životu bilo od velike koristi. Treba napomenuti da je doktorsku titulu stekao na fakultetu u Koložvaru, odnosno Klužu u Rumuniji, koji je tada bio u Ugarskoj, nakon što je završio Veliku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu.

Deda se 1913. godine oženio Ritom Janković, kćerkom novosadskog advokata dr Pavla Jankovića. Bile su neke prognoze da brak neće uspeti, jer je 13 malerozan broj, međutim, uprkos tim prognozama, deda i majka, kako smo baku zvali, doživeli su 65 godina zajedničkog života i oboje umrli u 95. godini, priča Marija.     

Posle ženidbe, Milivoj Kovačević je, po preporuci tasta dr Pavla Jankovića, preuzeo vođenje imanja od 500 jutara zemlje u okolini manastira Fenek, kod Surčina, koji je Janković zakupio. 

Interesantno je da su zet i tast znali dobro da sarađuju oko poljoprivrede, ali nikad i oko prava, iako im je bilo struka, navodi Marija i dodaje da je deda počeo da se bavi poljoprivredom, i to veoma uspešno.

U međuvremenu je izbio Prvi svetski rat i deda je dobio poziv za mobilisanje iz Kluža. Mobilisan je kao artiljerijski poručnik austrougarske vojske, a baka je ostala na imanju, priseća se Marija.

Milivoj Kovačević je, poput drugih Srba iz tadašnje južne Ugarske, mobilisan u austrougarsku vojsku i poslat na Istočni front u bitku za Galiciju, koja se vodila u ranim fazama Prvog svetskog rata između carske Rusije i Austrougarske. Miloš Crnjanski u svojim sećanjima opisuje Milivoja Kovačevića kao stasitog poručnika, koji je, dok je bio na školovanju u Klužu, svake nedelje odlazio u Srpsku pravoslavnu crkvu da peva. A znao je lepo da peva i da svira tamburicu. Marija priča da je deda svako jutro tamburicom budio svoje sinove Radivoja i Pavla.   

Milivoj Kovačević nije bio dugo u ratu jer se razboleo. Dobio je tifus i vraćen u Novi Sad na lečenje, i odlukom vojne komande preuzima obnovu napuštenih imanja u jugoistočnom Sremu od Jakova do Klenka.

Dobro ga se sećam. Bio je visok, krupne građe, poput gorštaka, s velikim rukama i nogama. Cipele su mu uvek pravili obućari po poruybini jer u prodavnicama za njega nije bilo broja. Deda je bio je izvanredno muzikalan. Imao je tamburicu i pevao je i u horu i u crkvi, priča nam Marija Dondur.

Posle pobede srpske vojske u Velikom ratu, u Novom Sadu je 25. novembra održana Velika narodna skupština koja je donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje kraljevini Srbiji i odluku o formiranju pokrajinske uprave (vlade i skupštine) u tim regionima.  Milivoj Kovačević se uključuje kao pomoćnik poverenika za poljoprivredu Sreske narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, čiji cilj je bio obnova proizvodnje na napuštenim državnim poljoprivrednim imanjima. Tokom tog perioda bio je i član Komisije za utvrđivanje državnih granica prema Rumuniji.

Moj deda i njegova braća uvek su nastupali kao tim. Tako su uspeli, koristeći se svaki svojom strukom, pravom, ekonomijom i finansijama, da dobiju obeštećenje za oduzeto imanje u Bugarskoj koje je bilo nacionalizovano. Ostao im je jedan hektar, ali ne znam da li još postoji, priča Marija Dondur.

Kako dodaje, braća Kovačević su kao obeštećenje dobila u Begeču veliki komad od 2.200 jutara neobradivog zemljišta, koje je s lovačkom kućom pripadalo imanju „Vizić” slovačkog grofa Koteka, futoškog vlastelina.

Tri brata su se tamo smestili i na imanju „Vizić” pokrenula veliki posao – melioraciju terena, kaže Marija.

Godine 1919. s grupom novosadskih privrednika i svojom braćom Milivoj Kovačević osniva Banku Vojvodine i bio je predsednik Upravnog odbora banke. Između 1922. i 1926. godine s bratom Dušanom vodio je poslove fabrike „Ikarus – tvornica aero i hidroplana – Kovačević i drugovi”. Istovremeno, od 1921. do 1925. godine preuzeo je dužnost generalnog direktora štamparskog preduzeća „Grafika – umetnički zavod DD”, koja je osnovana za bavljenje grafičkim umetničkim poslovima.

Napredna i uspešna ekonomija na imanju trajala je sve do Drugog svetskog rata, kada je agrarnom reformom izvršena nacionalizacija i na imanju „Vizić”, gde i danas živi porodica Marije Dondur. U posedu Milivoja Kovačevića ostalo je deset hektara zemlje s porodičnom kućom okruženom parkom. 

Deda Milivoj je bio uvek samopouzdan i veliki optimista, napominje Marija.

Kao odličan poznavalac poljoprivrede, dodaje naša sagovornica, posle Drugog svetskog rata bio je angažovan kao saradnik Ministarstva poljoprivrede i Savezne planske komisije i godinama je uspešno sastavljao setveni plan za Vojvodinu... Objavio je više stručnih rasprava i radova o mogućnostima povećanja žetvenih prinosa pšenice i kukuruza, a 1960. godine je patentirao svoj pronalazak amplifikator, specijalnu mašinu za sejanje pšenice. Deda je takođe godinama sastavljao setveni plan za Vojvodinu.

Dr Milivoj Kovačević umro je 1978. godine u svojoj porodičnoj kući na imanju „Vizić“. Tako se završava priča o dr Milivoju Kovačeviću, delegatu Velike narodne skupštine u Novom Sadu 1918. koji je, poput mnogih delegata, radio za dobrobit svih ljudi koji su u to vreme živeli na prostoru današnje Vojvodine.

Eržebet Marjanov