Сећање на Миливоја Ковачевића, делегата Велике народне скупштине 1918.

Рођен је у Ади од оца Радивоја и мајке Рахиле Остојић, који су, осим њега имали и синове Душана и Радивоја. Унука Миливоја Ковачевића Марија Дондур, дипломирана правница у пензији, некадашња извршна секретарка Извршног већа Војводине и новосадској Градској влади, потом директорка Завода за заштиту споменика културе Новог Сада, у сећању на свог деду напомиње да је породица Ковачевић пореклом од Новог Пазара и да је једна грана породице дошла у Аду у време Сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. По историјским записима проналазимо да су Ађански Срби после развојачења Војне границе потпали под Крунски потиски диштрикт сауправним седиштем у Старом Бечеју. Свака кућа је добила по једну сесију земље од 32 ланца оранице и осам ланаца ливаде. Родоначелник Ађанске лозе породице Ковачевић је био Иван, који при насељавању Аде био занатлија у Првој чети коњичког одреда потиских граничара.

Прадеда Радивој је био веома промишљен човек, прича Марија Дондур.

Како додаје, синове је ишколовао, сви су завршили велике школе, један право, други економију, а трећи финансије, али су осим тога добили и занат у руке.

Морали су да науче вођење пољопривредног газдинства па их је отац послао на велико породично имање у Бугарску, где су морали да раде да би се отац уверио колико су му синови способни да самостално воде велико имање, прићча наша саговорница.

Тако је Миливој Ковачевић, доктор правних и политичких наука и одличан познавалац латинског, грчког, немачког и мађарског језика, био и врстан пољопривредник, што му је у животу било од велике користи. Треба напоменути да је докторску титулу стекао на факултету у Коложвару, односно Клужу у Румунији, који је тада био у Угарској, након што је завршио Велику православну гимназију у Новом Саду.

Деда се 1913. године оженио Ритом Јанковић, кћерком новосадског адвоката др Павла Јанковића. Биле су неке прогнозе да брак неће успети, јер је 13 малерозан број, међутим, упркос тим прогнозама, деда и мајка, како смо баку звали, доживели су 65 година заједничког живота и обоје умрли у 95. години, прича Марија.     

После женидбе, Миливој Ковачевић је, по препоруци таста др Павла Јанковића, преузео вођење имања од 500 јутара земље у околини манастира Фенек, код Сурчина, који је Јанковић закупио. 

Интересантно је да су зет и таст знали добро да сарађују око пољопривреде, али никад и око права, иако им је било струка, наводи Марија и додаје да је деда почео да се бави пољопривредом, и то веома успешно.

У међувремену је избио Први светски рат и деда је добио позив за мобилисање из Клужа. Мобилисан је као артиљеријски поручник аустроугарске војске, а бака је остала на имању, присећа се Марија.

Миливој Ковачевић је, попут других Срба из тадашње јужне Угарске, мобилисан у аустроугарску војску и послат на Источни фронт у битку за Галицију, која се водила у раним фазама Првог светског рата између царске Русије и Аустроугарске. Милош Црњански у својим сећањима описује Миливоја Ковачевића као стаситог поручника, који је, док је био на школовању у Клужу, сваке недеље одлазио у Српску православну цркву да пева. А знао је лепо да пева и да свира тамбурицу. Марија прича да је деда свако јутро тамбурицом будио своје синове Радивоја и Павла.   

Миливој Ковачевић није био дуго у рату јер се разболео. Добио је тифус и враћен у Нови Сад на лечење, и одлуком војне команде преузима обнову напуштених имања у југоисточном Срему од Јакова до Кленка.

Добро га се сећам. Био је висок, крупне грађе, попут горштака, с великим рукама и ногама. Ципеле су му увек правили обућари по poruybini јер у продавницама за њега није било броја. Деда је био је изванредно музикалан. Имао је тамбурицу и певао је и у хору и у цркви, прича нам Марија Дондур.

После победе српске војске у Великом рату, у Новом Саду је 25. новембра одржана Велика народна скупштина која је донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање краљевини Србији и одлуку о формирању покрајинске управе (владе и скупштине) у тим регионима.  Миливој Ковачевић се укључује као помоћник повереника за пољопривреду Среске народне управе за Банат, Бачку и Барању, чији циљ је био обнова производње на напуштеним државним пољопривредним имањима. Током тог периода био је и члан Комисије за утврђивање државних граница према Румунији.

Мој деда и његова браћа увек су наступали као тим. Тако су успели, користећи се сваки својом струком, правом, економијом и финансијама, да добију обештећење за одузето имање у Бугарској које је било национализовано. Остао им је један хектар, али не знам да ли још постоји, прича Марија Дондур.

Како додаје, браћа Ковачевић су као обештећење добила у Бегечу велики комад од 2.200 јутара необрадивог земљишта, које је с ловачком кућом припадало имању „Визић” словачког грофа Котека, футошког властелина.

Три брата су се тамо сместили и на имању „Визић” покренула велики посао – мелиорацију терена, каже Марија.

Године 1919. с групом новосадских привредника и својом браћом Миливој Ковачевић оснива Банку Војводине и био је председник Управног одбора банке. Између 1922. и 1926. године с братом Душаном водио је послове фабрике „Икарус – творница аеро и хидроплана – Ковачевић и другови”. Истовремено, од 1921. до 1925. године преузео је дужност генералног директора штампарског предузећа „Графика – уметнички завод DD”, која је основана за бављење графичким уметничким пословима.

Напредна и успешна економија на имању трајала је све до Другог светског рата, када је аграрном реформом извршена национализација и на имању „Визић”, где и данас живи породица Марије Дондур. У поседу Миливоја Ковачевића остало је десет хектара земље с породичном кућом окруженом парком. 

Деда Миливој је био увек самопоуздан и велики оптимиста, напомиње Марија.

Као одличан познавалац пољопривреде, додаје наша саговорница, после Другог светског рата био је ангажован као сарадник Министарства пољопривреде и Савезне планске комисије и годинама је успешно састављао сетвени план за Војводину... Објавио је више стручних расправа и радова о могућностима повећања жетвених приноса пшенице и кукуруза, а 1960. године је патентирао свој проналазак амплификатор, специјалну машину за сејање пшенице. Деда је такође годинама састављао сетвени план за Војводину.

Др Миливој Ковачевић умро је 1978. године у својој породичној кући на имању „Визић“. Тако се завршава прича о др Миливоју Ковачевићу, делегату Велике народне скупштине у Новом Саду 1918. који је, попут многих делегата, радио за добробит свих људи који су у то време живели на простору данашње Војводине.

Ержебет Марјанов