Rezon: Vučićev narodni pokret artikuliše ideju jedne Srbije

I potpuno je nevažno ko će biti na vlasti, republikanci ili demokrate, Amerika je iznad njih. Čak ni njihov pristup ostvarivanju cilja nije u drastičnoj međusobnoj suprotnosti. Razlikuje se u nijansama.

Vučićeva ideja o narodnom pokretu artikuliše ideju jedne Srbije. I u toj činjenici treba tražiti povod za proteste opozicije. Njihovi stratezi su izračunali da Vučićev pokret može izbrisati razlike među građanima na kojima opozicija zasniva svoju politiku. Konflikt je njihovo pogonsko gorivo. Bez podele građana, morali bi da prave ubedljive programe, a to je teži način bavljenja politkom. Nije bilo teško izračunati da pokret ima širok politički potencijal. Pošto je  njegov najmanji zajednički imenilac Srbija, a ne politička ideologija, u pokret mogu ući i levičari i desničari, i politički neopredeljeni građani. Svi kojima je prioritet razvijena, bogata i uspešna Srbija. Srbija u kojoj nema podela na prve i druge. U kojoj ne postoji centar i periferija. Ne postoji elita i rulja.

Ideja o nadstranačkom pokretu počiva na viziji da naše jevanđelje ne treba da bude međusobna svađa, nego jedinstvo. Ali, to jedinstvo ne znači jednoumlje. Pokret nudi  ubedljiv razlog - politike nam mogu biti različite, ali nam interesi mogu biti isti. A šta je zajednički interes građana Srbije? Da bolje žive. Da imaju dobre plate. Dobre penzije. Da voze dobra kola. Da mogu da putuju. Da ostvare svoje snove. Neko želi da vidi sedam svetskih čuda. Neko da vidi muzeje i moderne građevine najmoćnijih gradova na svetu. Treći žele da isprobaju kvalitete plaža i temperaturu svih mora. Četvrti da obiđu najprestižnija svetska skijališta. Peti da kupuju skupa kola. Šesti žele novac da troše na obrazovanje i kulturu. Sedmi da putuju svetom da bi upoznali druge kulture i tradicije. Svako definiše prioritete u skladu sa potrebama svog bića. Svi ljudi su različiti, i svi imaju različite poglede na svet. Međutim, uspeh, sreća i blagostanje su zajednički imenilac za sve ljude sveta. Pa i za građane Srbije. Uspešna i razvijena Srbija to može da im obezbedi.

U bogatom drušvu ideologije prestaju da budu važne. Uspešne države i narodi spore se u detaljima, a strateški cilj im je svima isti. Da očuvaju nasleđene vrednosti, unaprede postojeće i obezbede uslove za razvoj u budućnosti. To znači da unutrašnju politiku moraju voditi tako da bude konkurentne ne samo u sadašnjosti, već i u budućnosti. Samo zemlja koja ima uspešnu ekonomiju može voditi nezavisnu i uspešnu spoljnu politiku.

Ta uspešna Srbija ne odgovara svima. I zato je dele. Neprestano. Od njenog nastanka. Podeljeni postaju lak plen. Podeljeni podležu iskušenjima. Uoči balkanskih ratova Stojan Protić beleži sledeće:

- Jedna crta, odlika austro-ugarske balkanske politike prema Srbiji, jeste politika izoliranja Srbije i od balkanskih država i od Jevrope.

Isto kao početkom 20. veka i danas Evropa radi na diskreditovanju Srbije. Institucionalno. I kroz medije. Kroz svaki izveštaj. Kroz svaku depešu. Kroz svaku izjavu.  Kroz delovanje političkih stranaka. Kroz nevladine organizacije. Kroz proteste i političku destabilizaciju. Svaki uspeh i napredak Srbije se prećutkuje ili umanjuje.

Protićeve reči od pre 110 godina, kao da su pisane danas:

... Austrijska štampa svaki dan ponavlja kako je Srbija ruski vazal. Kako Autro-Ugarska ne može pored sebe i na svojim granicama trpeti Srbiju koja neće da bude samostalna, nego hoće da bude ruska... Svaki se korak Srbije za ojačanjem, za samostalnošću, kombatira i neprijateljski predusreće... Prirodno je misliti i verovati da će jedna zemlja ojačana, veća i privredno i kulturno krepča i snažnija i hteti i moći svoju slobodu, svoje  samoopredeljenje, svoju ekonomsku i političku samostalnost bolje i efektnije čuvati. I prirodno bi onda bili očekivati da će Austro-Ugarska, koja vrlo rado na jeziku hvali i poštuje samostalnost balkanskih naroda, svaki korak Srbije u tom pravcu prihvatiti i pozdraviti - da ne bi Srbija i dalje ostala ruska. Ali ne. Ona hoće da Srbija bajagi bude svoja, ali tako da bude što manja, što slabija, da ima što češće razloga apelovati na blagonaklonost Autro-Ugarske i tražiti njenu zaštitu. Na prost, srpski jezik prevedeno, hoće da Srbija bude - austrijska. Ako Srbija ne može biti austrijska, bolje je da ostane turska. Jer slobodna Srbija bila bi poprište francuskih i ruskih interesa.

Protićev tekst treba uzeti kao paradigmu. Kao flešbek koji će omogućiti da se ogoli suština prostesta koje nakon teških tragedija koje su zadesile Srbiju organizuje opozicija. U skladu s pravilima nenasilne borbe oni tvrde da nisu oni organizatori protesta, već da ih organizuju građani, a da ih oni samo koordiniraju, jer građani, bože moj, u tome nemaju iskustva.

Cela Srbija saglasna je u jednom: da su ubistva dece u OŠ „Vladislav Ribnikar„ i ubistva ljudi u selima u okolini Mladenovca, užasna tragedija. Međutim, neobična je inicijativa da se tragična smrt nedužnih ljudi iskoristi ne da Srbija ide napred već da Srbija stane.

Protest ne nudi odgovore ni na jedno suštinsko pitanje, niti opozicija nudi bilo kakva rešenja. Umesto toga ispostvljaju političke ultimatume. Ostavke - ili ništa. Gašenje vama bliskih medija - ili ništa. Formiranje prelazne vlade - ili ništa. Zabrana Vučiću da bude nosilac bilo koje izborne liste - ili ništa. Ukoliko ne prihvatite naše zahteve, mi ćemo blokirati Beograd, i celu Srbiju!

Dakle, to nije ponuda za razgovor. To nije konstruktivan predlog. To je najobičnija ucena.

To je princip nasilja: „Veruj u ono u šta ja verujem ili ćeš nestati„.

Znam, postoje ljudi koji smatraju da preuveličavam uticaj stranog faktora na političke prilike u Srbiji. Znam da postoje ljudi koji smatraju da je podizanje plata i penzija građanima prodajom fabrika i najvrednije državne imovine bolji put u prosperitet od podizanja plata i penzija preko otvaranja novih fabrika. U demokratiji je sasvim moguće da postoje ljudi koji veruju da su loši i neizgrađeni putevi bolji od dobrih i izgrađenih puteva. Moguće je i da postoje ljudi koji smatraju da su pruge kojima se putovalo satima bolje od brzih pruga, i da su septičke jame za prirodu i zdravlje ljudi bolje od kanalizacije i fabrika za prečišćavanje otpadnih voda.

Ali je mnogo teže dati odgovore na pitanja ko nas je i kako podelio na prvu i drugu Srbiju.

Ko je prva Srbija? Ko je druga Srbija? Ko je treća Srbija? I da li postoji četvrta, i da li će postojati peta Srbija? Da li će svaka generacija imati svoju Srbiju, ali ne na 100, već na svakih 10 godina?

Uveren sam da je postojanje jedne, zajedničke Srbije bolja opcija. Da je ujedinjenje bolje od podela. Da je politička stabilnost preduslov daljeg razvoja. I preduslov bolje bezbednosti. Zaista ne postoje dokazi da će permanentni protesti, blokade ulica, blokade mostova na bilo koji način doprineti ekonomskom unapređenju Srbije. Ne postoji nijedno racionalno objašnjenje na koji način će to doprineti poboljšanju bezbednosnih prilika. Blokade generišu nove podele i novo nasilje i ni na koji način poznat ljudskom razumu, niti objektivnoj analizi ne nude objašnjenje kako će pomoći naciji da se oporavi od šoka izazvanog dvema tragedijama. Međutim, opozicija u svoji scenarijima mogućih ishoda ne kalkuliše sa dobrobitima građana, već sa svojim ličnim koristima. Oni se nadaju da će protesti uzdrmati vlast. Da će preko njih uspeti da odlože prevremene izbore, i da će iznuditi formiranje privremene vlade.

Dakle, suštine protesta ogleda se u dve činjenice. Opozicija želi da spreči formiranje Vučićevog narodnog pokreta. I da onemogući raspisivanje prevremenih izbora za jesen ove godine. Njihova računica se zasniva na dve tačne premise. Prva je da stvaranjem pokreta Vučić dodatno ojačave sebe, SNS i Srbiju. Druga je da opozicija priznaje da nije spremna za prevremene izbore i da bi na njima pretrpela ubedljiv poraz. Zato nastoje da ih odlože ispostavljanjem ultimatuma. Događaji se najbolje objašnjavaju njihovim ishodom. Namera opozicije da ucenom dođe do političkog benefita nema izgeda na uspeh.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik