Резон: Вучићев народни покрет артикулише идеју једне Србије

И потпуно је неважно ко ће бити на власти, републиканци или демократе, Америка је изнад њих. Чак ни њихов приступ остваривању циља није у драстичној међусобној супротности. Разликује се у нијансама.

Вучићева идеја о народном покрету артикулише идеју једне Србије. И у тој чињеници треба тражити повод за протесте опозиције. Њихови стратези су израчунали да Вучићев покрет може избрисати разлике међу грађанима на којима опозиција заснива своју политику. Конфликт је њихово погонско гориво. Без поделе грађана, морали би да праве убедљиве програме, а то је тежи начин бављења политком. Није било тешко израчунати да покрет има широк политички потенцијал. Пошто је  његов најмањи заједнички именилац Србија, а не политичка идеологија, у покрет могу ући и левичари и десничари, и политички неопредељени грађани. Сви којима је приоритет развијена, богата и успешна Србија. Србија у којој нема подела на прве и друге. У којој не постоји центар и периферија. Не постоји елита и руља.

Идеја о надстраначком покрету почива на визији да наше јеванђеље не треба да буде међусобна свађа, него јединство. Али, то јединство не значи једноумље. Покрет нуди  убедљив разлог - политике нам могу бити различите, али нам интереси могу бити исти. А шта је заједнички интерес грађана Србије? Да боље живе. Да имају добре плате. Добре пензије. Да возе добра кола. Да могу да путују. Да остваре своје снове. Неко жели да види седам светских чуда. Неко да види музеје и модерне грађевине најмоћнијих градова на свету. Трећи желе да испробају квалитете плажа и температуру свих мора. Четврти да обиђу најпрестижнија светска скијалишта. Пети да купују скупа кола. Шести желе новац да троше на образовање и културу. Седми да путују светом да би упознали друге културе и традиције. Свако дефинише приоритете у складу са потребама свог бића. Сви људи су различити, и сви имају различите погледе на свет. Међутим, успех, срећа и благостање су заједнички именилац за све људе света. Па и за грађане Србије. Успешна и развијена Србија то може да им обезбеди.

У богатом друшву идеологије престају да буду важне. Успешне државе и народи споре се у детаљима, а стратешки циљ им је свима исти. Да очувају наслеђене вредности, унапреде постојеће и обезбеде услове за развој у будућности. То значи да унутрашњу политику морају водити тако да буде конкурентне не само у садашњости, већ и у будућности. Само земља која има успешну економију може водити независну и успешну спољну политику.

Та успешна Србија не одговара свима. И зато је деле. Непрестано. Од њеног настанка. Подељени постају лак плен. Подељени подлежу искушењима. Уочи балканских ратова Стојан Протић бележи следеће:

- Једна црта, одлика аустро-угарске балканске политике према Србији, јесте политика изолирања Србије и од балканских држава и од Јевропе.

Исто као почетком 20. века и данас Европа ради на дискредитовању Србије. Институционално. И кроз медије. Кроз сваки извештај. Кроз сваку депешу. Кроз сваку изјаву.  Кроз деловање политичких странака. Кроз невладине организације. Кроз протесте и политичку дестабилизацију. Сваки успех и напредак Србије се прећуткује или умањује.

Протићеве речи од пре 110 година, као да су писане данас:

... Аустријска штампа сваки дан понавља како је Србија руски вазал. Како Аутро-Угарска не може поред себе и на својим границама трпети Србију која неће да буде самостална, него хоће да буде руска... Сваки се корак Србије за ојачањем, за самосталношћу, комбатира и непријатељски предусреће... Природно је мислити и веровати да ће једна земља ојачана, већа и привредно и културно крепча и снажнија и хтети и моћи своју слободу, своје  самоопредељење, своју економску и политичку самосталност боље и ефектније чувати. И природно би онда били очекивати да ће Аустро-Угарска, која врло радо на језику хвали и поштује самосталност балканских народа, сваки корак Србије у том правцу прихватити и поздравити - да не би Србија и даље остала руска. Али не. Она хоће да Србија бајаги буде своја, али тако да буде што мања, што слабија, да има што чешће разлога апеловати на благонаклоност Аутро-Угарске и тражити њену заштиту. На прост, српски језик преведено, хоће да Србија буде - аустријска. Ако Србија не може бити аустријска, боље је да остане турска. Јер слободна Србија била би поприште француских и руских интереса.

Протићев текст треба узети као парадигму. Као флешбек који ће омогућити да се оголи суштина простеста које након тешких трагедија које су задесиле Србију организује опозиција. У складу с правилима ненасилне борбе они тврде да нису они организатори протеста, већ да их организују грађани, а да их они само координирају, јер грађани, боже мој, у томе немају искуства.

Цела Србија сагласна је у једном: да су убиства деце у ОШ „Владислав Рибникар„ и убиства људи у селима у околини Младеновца, ужасна трагедија. Међутим, необична је иницијатива да се трагична смрт недужних људи искористи не да Србија иде напред већ да Србија стане.

Протест не нуди одговоре ни на једно суштинско питање, нити опозиција нуди било каква решења. Уместо тога испоствљају политичке ултиматуме. Оставке - или ништа. Гашење вама блиских медија - или ништа. Формирање прелазне владе - или ништа. Забрана Вучићу да буде носилац било које изборне листе - или ништа. Уколико не прихватите наше захтеве, ми ћемо блокирати Београд, и целу Србију!

Дакле, то није понуда за разговор. То није конструктиван предлог. То је најобичнија уцена.

То је принцип насиља: „Веруј у оно у шта ја верујем или ћеш нестати„.

Знам, постоје људи који сматрају да преувеличавам утицај страног фактора на политичке прилике у Србији. Знам да постоје људи који сматрају да је подизање плата и пензија грађанима продајом фабрика и највредније државне имовине бољи пут у просперитет од подизања плата и пензија преко отварања нових фабрика. У демократији је сасвим могуће да постоје људи који верују да су лоши и неизграђени путеви бољи од добрих и изграђених путева. Могуће је и да постоје људи који сматрају да су пруге којима се путовало сатима боље од брзих пруга, и да су септичке јаме за природу и здравље људи боље од канализације и фабрика за пречишћавање отпадних вода.

Али је много теже дати одговоре на питања ко нас је и како поделио на прву и другу Србију.

Ко је прва Србија? Ко је друга Србија? Ко је трећа Србија? И да ли постоји четврта, и да ли ће постојати пета Србија? Да ли ће свака генерација имати своју Србију, али не на 100, већ на сваких 10 година?

Уверен сам да је постојање једне, заједничке Србије боља опција. Да је уједињење боље од подела. Да је политичка стабилност предуслов даљег развоја. И предуслов боље безбедности. Заиста не постоје докази да ће перманентни протести, блокаде улица, блокаде мостова на било који начин допринети економском унапређењу Србије. Не постоји ниједно рационално објашњење на који начин ће то допринети побољшању безбедносних прилика. Блокаде генеришу нове поделе и ново насиље и ни на који начин познат људском разуму, нити објективној анализи не нуде објашњење како ће помоћи нацији да се опорави од шока изазваног двема трагедијама. Међутим, опозиција у своји сценаријима могућих исхода не калкулише са добробитима грађана, већ са својим личним користима. Они се надају да ће протести уздрмати власт. Да ће преко њих успети да одложе превремене изборе, и да ће изнудити формирање привремене владе.

Дакле, суштине протеста огледа се у две чињенице. Опозиција жели да спречи формирање Вучићевог народног покрета. И да онемогући расписивање превремених избора за јесен ове године. Њихова рачуница се заснива на две тачне премисе. Прва је да стварањем покрета Вучић додатно ојачаве себе, СНС и Србију. Друга је да опозиција признаје да није спремна за превремене изборе и да би на њима претрпела убедљив пораз. Зато настоје да их одложе испостављањем ултиматума. Догађаји се најбоље објашњавају њиховим исходом. Намера опозиције да уценом дође до политичког бенефита нема изгеда на успех.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик