REZON Srpska deklaracija o pravima i slobodama čoveka i građanina
Poštovani građani, mi, predani poklonici tolerancije, pristojnosti, kulture dijaloga, poštovanja i uvažavanja svih ljudi, bez obzira na njihovo imovno stanje, poziciju u društvu, obrazovni nivo i prosvećenost, javno vam prezentujemo Deklaraciju u kojoj iznosimo naša očekivanja u pogledu vaših sloboda.
Naše elitne uzvišenosti smatraju da rezultati poslednjih izbora nisu ispunili naša očekivanja. Čak 60 odsto građana glasalo je za nama neprihvatljivog predsedničkog kandidata, koga smo u kampanji već bili proglasili odlazećim, a takođe su i njegovoj listi omogućili da osvoji čak 120 mandata. Time su pokazali neverovatnu količinu nedopustive nerazumnosti. Zato smatramo neophodnim da obnarodujemo Srpsku deklaraciju o slobodama i pravima čoveka i građanina.
Mi očiglednim smatramo ove istine: ljudi se ne rađaju jednaki i ravnopravni, i nisu svi ljudi blagosloveni istim pravima, ni u pogledu slobode, niti u pogledu težnje za srećom i ličnim blagostanjem. Društvene razlike su prihvatljive i vrlo poželjne. Elite imaju veća prava u odnosu na druge ljude, koje mi pripadnici elita sistematski nazivamo običnim građanima, da bismo istakli i ozvaničili razliku.
Apsolutno smo uvereni u istinitost uverenja da smo mi, koji dolazimo iz porodica koje od 1945. nasledno rukovode i upravljaju i bave se uticajnim zanimanjima, neobični, dakle predodređeni, i da nam pripadaju veća prava u odnosu na te obične ljude. Iz čega proističe da naši vrednosni sudovi imaju veću težinu od vrednosnih sudova i odluka ostalih učesnika u javnom i političkom životu; da naš glas vredi više od glasa drugih ljudi, i svako suprotno mišljenje koje se zalaže za bolji život svih građana, za njihove veće plate i penzije, za bolje puteve i bolnice, smatraćemo preprekom za ostvarenje naših ciljeva i naše lične sreće, i najobičnijom propagandnom vladajuće stranke.
Polazeći od elementarne činjenice da je dužnost, do besprekornosti uzvišene elite, da određuje i definiše poželjne i prihvatljive norme ponašanja celokupnog društva; uzimajući u obzir, kao neosporivu potrebu građana da slede elite i ponašaju se po ugledu na njih, mi pripadnici najeelitnijeg od svih elitnih slojeva društva, nastanjeni u centrima Beograda i Novog Sada, smatramo da je naša dužnost da u aktuelnom trenutku razvoja srpskog društva damo svoje viđenje političkog i društvenog dijaloga i ponašanja u Srbiji 21. veka.
Budući da sloboda i jednakost nisu isto, smatramo da su ljudska i politička prava i slobode dopušteni u meri u kojoj odgovaraju našim ciljevima. Takođe, uvereni smo da je sloboda pojedinca prihvatljiva u meri u kojoj ne remeti naše planove da se domognemo vlasti. Naša deklaracija ima jasan i čistom demokratijom inspirisan cilj - da neukim građanima objasni šta sloboda jeste, a šta nije. Šta je prihvatljiv politički stav, a šta ne.
Svako je slobodan da misli, govori i piše samo ono što mi ocenimo kao pristojno i dovoljno prihvatljivo. Ljude ćemo ceniti ne prema njihovim vrednostima, nego prema tome jesu li uz nas. Svako ko jeste biće proglašen za intelektualnu gromadu, a svako ko misli drugačije, i ko podržava naše političke protivnike biće imenovan kao neotesana prostačina.
Umetnicima, naučnicima, intelektualcima, sportistima i drugim javnim ličnostima nije dopušteno da podržavaju vladajuću političku stranku! Shodno tome, svaki građanin koji ima određenu popularnost ili značaj u javnosti, sme da podržava samo naša mišljenja i ideje. Ukoliko prekrši ovaj imperativ elitnog ponašanja, i drzne se da postupi u skladu sa svojim uverenjima i razumom, mi ćemo smatrati da je protiv nas i biće prokazan kao najveća ništarija! Naši mediji će o njemu izveštavati kao o prodanoj duši. Biće osuđen kao ulizica. Čovek bez morala. Ništarija koja se drznula da misli suprotno stavovima koje smo utvrdili i propisali kao dopuštene i poželjne.
Svaka pohvala nekog poteza vlasti smatraće se nedopustivim grehom! Neoprostivim prestupom. I porokom najniže kategorije.
Ko god odbije da javno podržava naše ideje smatraće se prodanom dušom i Vučićevom udvoricom. A ukoliko se drzne da javno ustvrdi da naš elitni konglomerat nema program, i da ideje koje proklamujemo nemaju nikakvu korist po građane, smatraće se jeretikom. Takav pojedinac biće podvrgnut javnom vređanju, nipodaštavanju, klevetanju, ponižavanju i šikaniranju. Sve navedeno će prestati kad promeni mišljenje i više puta javno ponovi da su naše ideje najbolje i da u Srbiji vlada bezakonje, neviđena cenzura. Da izbori nisu slobodni, osim ako rezultati odgovaraju nama i našoj trenutnoj snazi i mogućnostima.
U slučaju da pristane da prisustvuje našim konvencijama i mitinzima i govori na njima; ako potpiše proglase protiv vlasti; ako pristane da u medijima istupa kao naš agent uticaja oprostićemo mu njegovu ružnu prošlost i uverenja. Smatraćemo ih zabludama, koje su bile proizvod sticaja nesrećnih okolonosti. Mediji, koji su nam naklonjeni promeniće ton i način izveštavanja o njemu, i umesto da ga blate, hvaliće njegov izgled, projekte, ostvarenja i promovisaće ga u beskopromisnog borca za demokratiju.
Nije dopušten nikakav oblik prihvatanja drugih ideja. Dozvoljen je samo govor protiv vlasti. Taj govor protiv vlasti mora da prestane čim nastupi, ako nastupi, trenutak, kad mi postanemo vlast.
Prinudu nad svešću, savešću, razumom i osećanjima ljudi koji misle drugačije, u cilju da počnu misliti kao mi, smatraćemo poželjnom aktivnošću, i vrhunskim demokratskim dostignućem. To konkretno znači da ćemo svakog Mikija Manojlovića, bez obzira što predstavlja nespornu veličinu i legendu srpskog i evropskog glumišta; što samostalno zarađuje na filmskom tržištu; što je uvažen i poštovan u evropskim i svetskim okvirima, bez ijednog dokaza optužiti da je koristoljubiva ništarija i sistematski ga klevetati i vređati u cilju primoravanja da se odrekne svog mišljenja. Da preumi. Da odustane od sebe. Tada ćemo ga ponovo primiti među nas uzvišene, proglasiti ga herojem demokratske borbe, i nećemo prihvatiti definiciju filozofa da prinuditi čoveka na nešto znači oduzeti mu slobodu.
Stvorićemo atmosferu i kontekst da je sprečavanje slobodnih ljudi da slobodno misle, i njihovo primoravanje da budu robovi naših vrednosnih sudova vrhunski doprinos slobodama i pravima čoveka i pojedinca.
Javno ćemo proklamovati borbu za ljudska i radnička prava, a istinski ćemo se zalagati za siromaštvo, jer siromašan čovek, nije slobodan, pošto kada nema novca ne može da misli i postupa u skladu sa svojim željama (zato je u naše vreme gašenje fabrika bio glavni politički program).
Odnose u društvu treba urediti tako da je samo nama dopušteno da o drugima javno govorimo da su nedostojni, krezubi i nerazumni.
Laž je prihvatljivija od istine, kao i odbojnost prema činjenicama.
Svako ko veruje svojim očima biće javno proglašen botom i nepismenim sendvičarom. Svaki Srbin koji smatra da mu pripada ista sloboda kao nama smatraće se neuračunljivim nepismenjakom, koji želi nešto što mu ne pripada.
Svako ko na državnom konkursu dobije novac za realizaciju nekog kulturnog projekta, a ne pripada našem elitnom krugu, biće označen kao kriminalac.
Kao nespornu treba prihvatiti činjenicu da samo nama pripada pravo da se dičimo posebnošću i raskoši svog materijalnog preimućstva. Preziremo svaku pomisao i nastojanje drugih građana da mogu da se izjednače sa nama i vrede koliko i mi. Svaka želja koja se ne poklapa s našim željama smatraće se prostaklukom i besmislicom. Za nemoral i pokvarenost optuživaćemo sve koji glasaju za vlast.
Otvoreno ćemo se zalagati za podelu građana na nas uzvišene i na proste, obične ljude u čiju moć rasuđivanja ćemo otvoreno sumnjati, napadati je i proglašavati za nedovoljnu i nevalidnu. Nastavićemo s produbljivanjem doktrine da taj običan čovek ne zna šta je dobro i korisno. I da uvek greši u svojim izborima. Podsticaćemo mržnju prema glasačima koji podržavaju vlast kako bismo kod njih izazvali osećaj srama i primorali ih da odustanu od svojih uverenja i glasaju za nas, jer je to jedini način da prestanemo da ih ponižavamo.
Ma kako izgledalo nepravedno to što smatramo ispravnim da preziremo i omalovažavamo ljude koji drugačije misle i doživljavaju politiku, bez bilo kakvog, čak i najmanjeg mešanja i uplitanja u naše stvari i namere, dodatno ćemo unaprediti našu viziju dobra i zla, tako što ćemo ih potcenjivati i obezvređivati još više.
Kad nam se rezultati izbora dopadnu, jer smo na njima osvojili više nego što smo se nadali, iz sve snage ćemo se protiviti novim izborima, tvrdeći da je to poništavanje volje građana. U slučajevima kada izborni rezultati budu gori od naših očekivanja osporavaćemo njihovu ispravnost.
Svoju borbu za lične privilegije predstavljaćemo kao odsudnu bitku za bolji život građana. Dobronamernost, pristojno ophođenje, razgovor o činjenicama, smatraćemo nepotrebnim. Tvrdićemo da puteva nema, da su bolnice lažne, da su plate manje, iako su više nego duplo veće. Objašnjavaćemo da je normalno glasati iz Soluna i Bodruma. Da je uzvišeno zatvoriti sve muzeje. Da gašenje kompletne industrije i slanje 800.000 radnika na biro za zapošljavanje predstavlja progres i vrhunac političke mudrosti, pad proizvodnje, izvoza i BDP-a razvojnu šansu, a uništavanje vojske i odbrane zemlje čist patriotizam.
Ove istine i stavove smatramo konačnim i neosporivim!
Milorad Bojović
(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)